VLASOTINCE – Jedan od najboljih čuvara mreže na jugoslovenskim prostorima Enver Marić ,,Leteći Mostarac“ ili ,,Panter sa Neretve“ u društvu supruge Mirele i nerazdvojnog druga i vozača Cakana posetio je dragog prijatelja i trenera golmana Mišu Petrovića.
Tokom karijere “Leteći Mostarac” ima 32 nastupa u dresu reperezentacije Jugoslavije, blizu 600 puta nosio je dres mostarskog Veleža a ima i 150 nastupa kao internacionalac u dresu berlinske Herte. Kao trener golmana pet godina radio je u Fortuni iz Diseldorfa, a čak 12 godina golmanskim veštinama podučavao je golmane berlinske Herte. Oprobao se i kao trener u mostarskom Veležu od 1987-1990.godine.
“Sa Mišom sam prijatelj već četiri decenije, i stalno sam mu obećavao da ću doći u njegovo Vlasotince. Eto, najzad se i meni ispunila dugogodišnja želja da upoznam njegovu familiju. A, razlog više bilo je diplomiranje njegovog sina na Ekonomskom fakultetu”, preneo je Enver svoje utiske novinaru Vlastimiru Stamenkoviću.
On je naveo da će poneti lepe uspomene iz Vlasotinca jer je sredina veoma gostoljubiva.
„Upoznao sam ljude koji u sebi nose puno ljudske topline. Grad sa okolinom je veoma lep i sigurno ću opet doći da se sretnem sa novim prijateljima koje sam za tri dana boravka uspeo da steknem.
Zamenik predsednika opštine Slavoljub Mitov priredio je prijem za Marića i njegovu suprugu Mirelu u svom kabinetu. Uručio im je i prigodne poklone u znak sećanja na prvi boravak u Vlasotincu.
“Marića svi pamtimo kao sjajnog golmana reprezentacije, kada smo se svi oduševljavali njegovim odbranama. Možda je i to bio razlog uspešnog rada Miše Petrovića da u svojoj majstorskoj radionici stvori dva golmana za državnu reprezentacju, a to su istovremeno bili Aleksandar Kocić za najbolju selekciju a Dejan Pešić za mladu reprezentaciju”, podsetio je Mitov na dva sugrađanina koji su bili čuvari reprezetativnog gola.
Bez obzira na zdravstvene poteškoće Marić i njegov domaćin Miša Petrović razmenili su iskustva u radu sa golmanima.
“Ovih dana sam najsrećniji čovek na svetu. Zahvalan sam mu na golmanske rukavice i mnogobrojne poklone koje mi je doneo. Razmenili smo na terenu i uz CD snimke određena iskustva u radu sa golmanima, tako da je ova poseta bila i radnog karaktera”, kazao je domaćin Miša Petrović.
(Kraj)ena
Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram, TikTok i X (Twitter)!
Budite uvek u toku dešavanja!
MARIC JE JOS JEDNOM POKAZAO KOLIKO JE VELIKI COVEK.
Енвер Марић је голман коме је, својевремено, Драган Пантелић дао гол након дегажирања лопте из свог казненог простора. Надам се да ће се старији сетити те утакмице.
Иначе, у Власотине долази(мислим да му је супруга из Власотинца) и Вукашин Петрановић који је такође бранио у мостарском Вележу. Први капитен Вележа који није рођен у Мостару.
Једном приликом срео сам га у некој продавници у Лесковцу и човек се просто изненадио кад сам га ословио именом и презименом а потом и, са њим, протресао мало фудбалске историје с краја осамдесетих и почетка деведесетих година прошлог века.
Vi se zaista razumete u fudbal? I to poprilično. Pogotovu u onaj iz vremena kada se manje igralo za pare, a više za duh, ponos, naciju, dostojanstvo, zdravlje, sport i omladinu. Sportisti su bili značajna karika u sveukupnom razvoju našeg društva. Zauzimali su važno mesto u skoro svakoj porodici.
Danas je sve samo interes ili poza, da se dođe do interesa.
A taj Mostar? Lep grad. Ali, nikada neću kročiti tamo, nikada više.
Nešto sam primetila. Uporno neko ide za nama i lupa nam oboma minuseve. Evo ja ga molim, neka lupi meni minus, a Vama gospodine Srbine, neka daju pluseve. Je li ovo neko ljubomoran na našu komunikaciju? Ne razumem. Ali, na svakom mestu nas zalepi!
Izvinite, da se niste nekoj obećali, pa je sad izneverili sa mnom? To ne bi bilo lepo, a ni u redu. Ja ću se u tom slučaju povući da propustim onu sa prečim pravom na Vas.
Да вам, искрено, кажем уз извињење на тешкој речи, заболе ме ко ми лупа минусеве и плусеве.
Овде свако може да изнесе своје мишљење, виђење нечега па чак и оно што зна, односно не зна.
Један француски калуђер у 14. веку изјавио је: „не замерам људима што немају моје мишљење, већ што немају своје“.
О фудбалу…не бих, срамота ме од зналаца који га воде. Почев од лесковачких до оних највиших.
Pun si bre kaluđerskih citata sa interneta, daj da pročitamo nešto tvoje a da nisu idelizovani tekstovi puni fakata sa neta, ko za službeni glasnik bre da pišeš, zanimljivije mi je da 5 sati buljim u saksiju sa muškatlom nego da tebe čitam.
Čak i kad si ovako kratak neizdržljivo si dosadan,nije ni čudo što si kavel našao u još dosadnijoj Ma Urednici takođe „faktografki“. i to prinaučenoj.
Koj bre da bude ljubomoran na vas dvoje, pa još neko koj ve zna, da ste lepi-niste, mladi-niste, bogati-niste, oboje ste trenutno bez kinte, bogati duhom-niste (forumski mudraci),
daklem nemate ništa za ljubomoru nemoj vas neko laže 🙂
Al kao kavel, priznajem da briljirate, mudri ste, dopadljivi i briljirate kao da smo sastavil aktuelnog i bivšeg gradonačelnika
Puni ste papiritja, da multipliciram 🙂
(Srbine, objasnio li si na tog Petranovića da je glup za fudbal)
Ma…
Gospodine, a Vi slobodno i dalje buljite u tu Vašu muškatlu. Ima kome se dopadaju spočitavana razmišljanja.
Hvala na komplimentima u svakom slučaju. Mislim na to da sam novinarka, pa to da sam kao jedan od gradonačelnika, pa to da mi društvo pravi tekstopisac sl. glasnika i da mudrujem za svoje godine. I veoma sam lepa. Možda čak i više zgodna, nego lepa.Da znate da sam se svim gradonačelnicima dopala. Prevashodno zbog pametovanja. Pogotovo ovom sadašnjem!
Рођен сам у време кад су књиге служиле за читање а не за подметање испод столова и посебно столица које се љуљају па ми је, веровали или не, лако да напишем цитат. Интернет ми само олакшава да пронађем то што сам некад читао.
Поменули сте калуђерске цитате па ћу бити слободан да закључим да сте коментаре читали до краја, што је добро. Ко чита може нешто и да научи. О лепоти, посебно не својој, не бих, о богатству такође. Посебно ако сте мислили на богатство које се мери новцем. Ја богатство мерим здрављем и осмесима људи са којима сам у свакодневном контакту. Да сам без кинте, јесам ал за пар дана је занатска пензија па ће и кинте бити за наредних двадесетак дана.
Да прочитате нешто моје, тешко. У време кад књигу може да напише свако, ја нећу. Рекох већ, без кинте сам а штампање књига кошта. Свака шуша која има паре, данас прави књиге. Не рекох објављује. Ако баш будете упорни, позајмићу Вам неку од педесетак књига у којима сам нешто пискарао и које су, за дивно чудо, објављене ван Лесковца.
п.с.
хвала што сте одвојили пар минута да прочитате и прокоментаришете. Сада можете да залијете мушкатлу, врућина је.
Gledaj ovamo. ovde može svako da radi šta oće. Pusti ljude. Možda su se našli. Ne smetaj. Primećuješ da si suvišan.
A što se tvog gradonačelnika tiče, je l sad ne valja što ga građani ne pljuju. Oćeš sad da pozovem građanstvo? Bolje ti je da budeš miran. Pametnije je da ćutiš. Će isprovociraš svašta da mu kažemo, pa će posle budeš ti kriv.
A opet, da sam na tvoje mesto, a fala Bogu te nisam, stavio bi prst na čelo, pre no što odvalim svašta. Otkud ti znaš ko s kim i što razgovara? A šta ako je ovaj razgovor na tvoju korist a da ti nemaš pojma! Važno je samo da si antiprotivan. Pogledaj prvo koji je datum teksta, a ti našo da se javiš. Stvarno su ljudi u pravu. Ne mogu da pobegnu od vas, a da ih ne pratite.
Znam, ti si mu Žena! Zato ga pratiš!
Ovo nije vaš telefonski razgovor pa da svako ko dođe mora makar i letimice da prođe pogledom preko vaših bljuzgi.
Razmenite telefone pa ćaskajte kolko vam volja, i nikoga ja ne pratim samo konstatujem da mi se gadite.
Zatim, ovo nije tvoja prćija u Podvrce da napuđuješ ljude.
„Oćeš sad da pozovem građanstvo?“ 🙂
Koga ti to imaš da pozoveš, sem one nedostojne pufnice Scully li beše.:-)
Aj baš, čik da vidim dal će smeš da napadneš „mog“ gradonačelnika! 🙂
A ovo nije tvoj toalet, znaš. I tamo kad uđeš moraš da platiš da bi zaudarao na svakojake tričarije. Sram te bilo. Skini se sa ovog teksta. Šta tražiš kad vidiš druge. Voajeru!
„Jezive stupidarije“ , hm, da! 🙂
Jedna pored druge imaju sasvim naročito značenje.
Druga reč je namerno uzeta iz neslovenskih jezika da bi se akcentovala vaša izuzetno izražena i iritantna malograđanština u komentarima.:-)
Ajd me sada pitaj zašto upotrebih reč „sadržaj“, Đurice, zaštićeni piscu što `zinat` nećeš da objaviš knjigu:-)
Siguran sam da je muškatla daleko zanimljivija, malopre sam odmarao gledajući u nju. Ujedno mi služi i za detoksikaciju posle jedniminutnog čitanja vaših jezivih stupidarija.
A Vi i Đurica ste mladi ko rosa u podne. Izgled neću da komentarišem.
Samo nemojte više nositi crvene odevne predmete, ne pristaju vam.
Минут по минут, накупиће се, па ће и реч ступидарија, претпостављам добити адекватну, лепу, српску реч, коју сви могу да разумеју.
Узгред, постоји једна изрека о паметном човеку али је нећу цитирати. Пошто сте ме оптужили да их преписујем са интернета мораћете да се потрудите да је сами пронађете.
п.с. ема, ни ја не волим црвено иако не знам како вам стоји.
@SrbIN
Hm, crveno, From, Frojd. Po neki komad ima značenje. Kao garderoba je ipak, preagresivno za moj ukus.
Gospodine Srbine, upravo sam se vratila sa jednog splava. Mic, po mic i moj se odmor priveo kraju. Još par dan i moraćemo da prekinemo komunikaciju. Osetila sam obavezu da Vam ovo javim.
Bilo mi je zadovoljstvo u razmeni svakodnevnih dešavanja sa Vama. Nadam se da nisam bila naporna. Kažu da kad ljudi lako uspostave kontakt, da su sličnih stavova zbog generacijske blizine, a možda smo i od istih bolesti pelcovani. Ko zna?
Vratila sam unazad komentare i pronašla da ste hrabro stali iza mene kad sam sebe okarakterisala neprimerenim nadimkom. Na tome Vam se posebno zahvaljujem.
Ima jedan trenutak koji Vam dugujem. A to je saznanje da od nekog od kog sam ovih dana želela da izvučem par reči, ni slovce mi nije došlo, dok je istovremeno bio veoma aktivan na internetu sa nekim drugim. Vi ste, nesvesno, podmetnuli svoje rame za mene. Najprirodnija stvar je bila da to prihvatim. Ostajem zato Vaš dužnik, kad me pozovete.
Некад подметнем раме, некад леђа. То је највероватнији разлог спондилозе коју прилично осећам и због које често идем на електромагнетне и ултразвучне терапије. Док струја ради оно за шта је намењена ја се присетим па кажем, „нека и боли, вредело је“.
Дужнике не зовем, сами врате кад имају и кад могу. Јавите се кад решите да пишете књигу, понуда коју сам дао, за помоћ у том послу стоји отворена.
За мејл адресу путем које ћете моћи да ме контактирате јавите се редакцији а ја, ево, одобравам уредништву сајта да Вам, адресу коју сам пријавио уз овај коментар, слободно да.
Poštovani gospodine, e sad SrbINe hoću reći Samo svoj, uf što ga zakomplikovaste.
Samo moj Srbine, tako ćemo! Pa da. Da me sad neko priupita kome pišeš- a ja bih morala da odgovorim da pišem Samo Svom- al kom?“’ Ubiću se, al pre toga ću ubiti Vas. Smejem se i kucam. Strašno.
Evo, odmah prelazim na konkretno. Ja sam kukavica kada su vam ti internet kontakti u pitanju. Ne usuđujem se da vas čujem, ni vidim. Niti Vi mene. Ja namerno i ukažem na nešto od ličnog identiteta, kako bih kasnije samo utekla, a ne da me razotkrivate.
Vidite, ja znam da mašta može svašta. Pa tako recimo pisci. Oni su toliko maštoviti, da u njih stane po deset likova odjednom. I to je razumljivo. I ja imam maštu, a kamoli oni. S tim u vezi ja nisam sigurna ko bi ste sve Vi mogli biti? Aha, rekli ste jednom Davitelj, sad se prisećam!
Ima još jedan razlog. Vi možda znate da ja možda znam a što znači da ste traženi i da su me takođe tražili. Užas, ovakav razgovor u životu nisam vodila. Ako ovo preživim, biće dobro.
Dakle, ja ću razmisliti da možda svoju adresu dam redakciji, pa da me Vi kontaktirate, ako sakupim hrabrost. Zamoliću ih da je ne objavljuju, jer ne želim nikoga da kontaktiram drugačije, mislim telefonom.
Pa ćemo onda polako.
p.s.Za jednu ženu iza ćoška i onu drugu slobodnih shvatanja osećam se smotano. A lepo je kad je spontano. Uf, preživeh ovu pisaniju.
Зашто мислим да би књига коју планирате била успешна?
Зато што сте ово писаније тако завртели да се не може ни наслутити да је баштован, у ствари, убица 🙂
Него, кад већ поменух баштована, верујем да знате да има и оних других, као на пример код леди Четерли (куд се баштована сетих).
Адреса је у редакцији, само још да нађем редакцију 🙂
Редакцијо, пошто имате обе адресе, будите љубазни па нам их доставите. Ко зна, можда стварно буде та књига а ви будете први који ће је промовисати.
Poštovani Samo Moj( S.M.promenih Vam inicijale, ionako nemaju veze pa nije ni važno), zabrinuta sam za to Vaše interesovanje za baštovanstvom, s obzirom na Vašu izraženu spondilozu. A tek Vaš običaj da se podmetnete na leđa, obećava da će se teške borbe voditi.
Ja Vam živa u ruke neću, samo se pribojavam Vašega znanja o zmijama. Kud sad da tražim taj protivotrov. Samo se pitam da li nakon dušmanskog ujeda vlasti imam određeni stepen imunizacije kao građanka?
Moj poslednji dan odmora. Sutra dolazim u svoj City. Psihički se pripremam celi dan. Da li je moja adresa uopšte došla u redakciju. Nisam proveravala, ali valjda sistem funkcioniše? Čisto da se maknemo onom Dosadiste bogu. Koga li će on siroma da gleda kada naš razgovor iselimo sa Jugmedije i pređemo na privatnu vezu?
Власт, поштована ема, апе, уједа, ко год био у њој.
Имунитет имају само посланици а грађани пуне руке посла да се одбране насртљиваца. На врата нам долазе Јеховини сведоци, па онда партијски активисти за сигуран глас, па…
Свако се, данас (и јуче) осмели да закуца и ремети човеку мир и спокојство а кад дигнеш мотку на њих, лако се може десити да си крив што ти сметају.
Знање о змијама и није неко, довољно је бити информисан таман толико да би знао од чега треба да се човек пази. Једном, давно, пре 17 година знање је помогло да, можда баш захваљујући томе, човеку буде спашен живот.
Са поменутим господином Ајтићем сам се пре две године чуо телефоном кад су ми требале информације како да се одбраним од најезде смукова у дединој кући у селу. Кажем дединој јер оставински поступак још увек није завршен иако деде нема већ три године.
Ово на тему ажурности судства.
Шта ћемо са досадисте богу, не бих знао. Воајерство се, ваљда, лечи а ја нисам психолог. Тек баштован жуљавих руку и са спондилозом код Л-3. (ту је званична па остали део леђа не помињем).
И кад већ поменух спондилозу, дође ми и једна прича коју сам, од деде, чуо. Рече, дрво врба савија се како ветар дуне а тополе шуште, шуште и стоје усправно. Док не пукну. Кад заболи, сетим се – могао сам бити врба, још од деведесетих, кад ми је стриц рекао да ме је учланио у СПС а ја тражио да ме истог дана брише….
Nedostajete. Nadam se da nećete pročitati.Ovo je tek bačen impuls u kosmos koji će se za tren raspršiti i izgubiti na značaju. Tako je najbolje, za sve.
Ukoliko se pak sudari? Ne smem ni da mislim.