Gordana Stošić (58) sa svojim suprugom Zoranom (66) živi u opremljenoj kući u selu Stubal kod Vladičinog Hana sa dvema unukama kojima pokušavaju da obezbede srećno detinjstvo, a posle velikih tragedija i dugog lutanja po pomoć.

Kuća sa prizemljem i spratom je usred sela, pored puta, u blizini škole, prodavnice, ambulante i pošte. Zazvonli smo i iz nje je izašla Gordana. Smirena žena, mlađa od svojih godina, sa gradskim manirima. No, njen stav prema neznaki menja se na informaciju da ispred nje stoji novinar.

“Mnogo su pisali o nama, neko istinu, drugi neistine, svašta sam se načitala. Ne želim ništa da kažem i nema više šta da se kaže. Posvećena sam unukama i samo mi je to važno”, kaže mirno izgovarajući rečenice.

Ipak, pokušavamo da objasnimo da je naša priča o projektu loklane samouprave koja je preko konkursa dobila novac od EU za roditelje sa decom sa posebnim potrebama i socijalno ugroženim porodicama.

Porodica Stošić bila je 33. koja je ušla u taj program.

“A to. Da. Prezahvalna sam lokalanoj samoupravi i predsedniku Goranu Mladenoviću. Čuvši za našu muku u selu

“Te divne devojčice su mi prirasle srcu i veoma mi je drago što smo uspeli da ih ubacimo u projekat EU” (Goran Mladenović)

Bačvište, kupili su kuću za nas ovde, a uz pomoć tog projekta, koji je realizovao Help, opremljen je dobar deo kuće. Svima se zahvaljujem, a najviše novinarki Ljiljani Pavlović iz Hana jer sve što smo dobili bilo je zahvaljujući njoj. Ona je prva o našoj muci objavila priču”, govori žena već opuštenije i poziva nas u kuću. Ponudu odbijamo, da joj ne bili na teretu.

Stošići su živeli u planinskom sela Bačvište. Sin jedinac je pogunio 2019. sa 29 godina u saobraćajnoj nesreći kada je mlađa devojčica ima samo 6 meseci, a majka ih je ranije napustila, pa i ona poginula kasnije, takođe u saobraćajnoj nesreći. Ni otac ni majka nisu imali dovoljan radni staž da bi deca po tom osnovu dobila deo njihovih penzija.

Škola je starijoj devojčici plaćala putne troškove na mesečnom nivou od 4.000 dinara, ali do Bačvišta nema autobusa pa je deka Zoran vozio i odvozio dete.

“Decu sam i pre toga uglavnom čuvala ja, ali posle sinovljeve smrti sve je palo na Zorana i mene. Noćima nisam spavala od brige za sudbinu dve male devojčice. Sada sam mirna. Bol za sinom ne prolazi, ali moram da živim zbog njih”, priča majka i baka koja je sve svoje suze isplakla.

Dok smo razgovarale, unuke su bile u komšiluku, na druženje, a Zoran svojim poslom.

Ljiljana Pavlović, urednica portala “Vesnik 017” iz Vladičinog Hana, priča za Jugmediu da je za slučaj porodice Stošić iz Bačvišta čula od neke žene iz Stubla gde je starija devojčica išla u školu, i ubrzo uspostavila kontakt sa Gordanom.

“Živeli su u planinskom selu Bačvište u vlažnoj kući, koja je nešto malo sređivana. Uslovi za život su bili veoma loši, deca mala. Zoran je tada čekao penziju i tokom leta radio na građevini ili drvario, ali to je bio samo sezonski posao. Jedina redovna primanja su bili dečji dodaci. Veoma me je ganula njihova sudbina i ja nemam reči da opišem taj osećaj. Kao da ne pripadaš ovom društvu. Tada sam shvatila da je reč o nevidljivim ljudima za zajednicu”, priča Ljiljana.

Priča koju je potom objavila, obišla je ceo svet. Neko je prenosio, drugi su pisali svoje tekstove. Ali je posle objavljivanja prvi pozvao predsednik opštine Goran Mladenović i od tada kreće akcija pomoći za trajno zbrinjavanje ove porodice.

“Zvali su me ljudi iz Srbije i celog sveta, neki su dolazili da uruče pomoć, pa sam sa njima ponovo odlazila u Bačvište. Tada se njih setio i Centar za socijalni rad”, priseća se naša koleginica i višegodišnja dopisnica “Novosti” i “Jugmedie”.

Nije joj, objašnjava, jasno zašto ljudi iz Saveta mesne zajednice nisu ništa preduzeli. Svi se, objašnjava, znaju u malim sredinama, a ovo je bila ekstremna situacija i niko ništa nije preduzimao.

“Mislim da su za takve slučajeve odgovorni prvenstveno ljudi u savetima mesnih zajednica u smislu da kada znaju za ovakve i slične slučajeve, prijave nadležnima, ali i centrima za socijalni rad. Jer, njihova je dužnost da brinu o opštem interesu ljudi koje bi trebalo da zastupaju”, ocenjuje.

Za Stošiće kaže da su vredni ljudi, da u Bačvištu imaju malo zemlje, da su gajili maline, ali prestali jer nisu imali novac za radnike. Čuvali su i stoku.

“Oni nisu trpeli za hleb, ali jednoj porodici nije dovoljan samo hleb, mleko i sir, već mnogo toga”, komentariše Pavlović.

Stavovi izneti u podržanom meijskom projektu ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.