Prošlog vikenda Viktor Cvetić iz Skoplja posetio je Vlasotince, a samo dva dana kasnije objavio je na Fejsbuku pesmu posvećenu varoši na Vlasini, koja je privukla dosta pozitivnih kometara. To nam je i bio povod za razgovor sa ovim momkom iz stare skopljanske porodice.
Najpre ga molimo da nam priča o sebi i svojoj porodici.
„Moja porodica u Skoplju živi više od 100 godina, kada u gradu nije bilo ni 50.000 žitelja, a sad ima 16 puta više ljudi. Moj pradeda Milorad je iz Gornjeg Milanovca, a sa 6 svojih bratanaca poginuo je prilikom proboja Solunskog fronta. Njegov Dragoslav Cvetić, moj deda po ocu, kao pravnik došao je iz Srbije da radi u Skoplju. Prezime nosimo po baki Cveti koja je ubila svojevremeno nekog Turčina iz Hercegovine, zbog čega je morala da pobegne. Moja baka Pandora Cvetić je dabas poznata pesnikinja u Makednoniji, pa eto ja pomalo pišem. Inače sam magistar prava sa specijalizacijom u Strazburu, što mi omogućava da radim kao pravni ekspert“, priča ovaj čovek kome je hobi i učenje stranih jezika, pa se slobodno može reći da je poliglota.
Strast su mu i putovanja.
„Proputovao sam zapadnu, centralnu i južnau Evropu sa Turskom, bolje rečeno Sredozemlje. Pomenuo bih neke od gradova: Solun, Beč, Berlin, Prag, Bratislava, Barselona, Firenca, Rim, Venecija, Monako, Trst, Zagreb, Ljubljana, Sofija, Amsterdam, Pariz, Izmir… Mislim da je ovo dovoljno“, prekida sam sebe u nabrajanju.
Otkud tvoja ljubav prema Vlasotincu? Da i to nije bilo na nekom od putovanja?
„Moj omiljeni filmski junak je Šurda iz serije Vruć vetar, a pošto često putujem uvek kada sam odlazio slušao sam pesmu „A sad adio“. Zbog njega sam se zanitersaovao za Vlasotince. Baš sam se oduševio kada sam sad video Šurdin mural, nisam ni znao da postoji. Takođe, volim da gledam Tiku Špica i Đošu. Zbog likova Siniše Pavića poželo sam da vidim Vlasotince“.
Profesor književnosti Saša Stanković je bio njegov domaćin.
„Prvi put sam bio u Vlasotincu bez vodiča, a drugi put je za to bio zadužen Saša. Njega sam upoznao u Vranju na promociji zbornika dijalekatske poezije „Ete takoj“, gde sam ja bio jedna od pesnika, a on je bio recenzent. Tada sam mu napomenuo da živi u meni omiljenom mestu i to mu je izgledalo čudno, ali me je pozvao da dođem i otprilike posle mesec dana sam došao. Od njega sam dosta naučio o Vlasotincu, tako da sam još više zavoleo to mesto“, kaže.
Skopljanac nije ni prvi ni poslednji gost koji se u varoš sa posebnim šarmom zaljubi na prvi pogled, ali je jedan od retkih koji je Vlasotincu posvetio pesmu, kaže, iz srca,
„Za Vlasotince sam napisao pesmu čim sam se vratio kući, jer prosto volim taj gradić. Već se radujem dolasku 28. avgusta na pomocije zbornika „Ete takoj“. Biće tu ekipa koja je bila u Vranju. Pesnici iz Vlasotinca, Vranja, Bele Palanke… Glumačka družina Optimisti izvešče delove iz Koštane Bore Stankovića. Ja ću čitati svoju pesmu iz zbornika i ovu novu pesmu o Vlasotincu. Radujem se novim druženjima sa meni dragim ljudima, kao i poznastvu sa još Vlasotinčana“, priča raspoloženi pravnik, pesnik, svetski putnik, Srbin i Makedonac.
Pesma
VLASOTINCE
Stalno mislim gde se krije tajna živo gde mogu čuti pesmu moga puta Puta koji pleni lepotom Puta koji završava sa tobom Doći će sunce moje, Videće ga oko moje Sve što želim je kod tebe ostalo Osmeh ti ljubim, zlata vredan Vozim preko planine visoke Preći cu puteve duge Gledaću more plavo U meni je zaspalo jedno mesto malo Vraćam se opet Vlasotince zlatno.