Srećna je danas ona porodica koja nema onkološkog pacijenta. Ovu rečenicu započinje razgovor žena iz Leskovca, stara 44 godine, koja je pre dve godine obolela od teškog oblika karcinoma i koja još uvek bije bitku za svoj život i nada se izlečenju. Kao i svi teži onkološki pacijenti, morala je da ide u penziju posle 14 godina rada, i to trajnu penziju koja trenutno iznosi 29.000 dinara.

Iste sume primaju i drugi invalidi koji su zbog teških bolesti morali prerano da odu u penziju, i to sa daleko većim radnim stažom. Država nije u njihovom slučaju uvažavala radni staž, imovno stanje ili bilo koji drugi parametar, već je ocenila da im je ova linearna suma dovoljna.

Tužno i nepravedno, a samo silom prilika ti mladi penzioneri znaju kako preživljavaju sa „tolikim“ novcem.

Naša sagovornica, koja ne želi da joj se pominje ime, samo da bi zaštitila svoju majku od znatiželjnih komšijskih i rođačkih pitanja, ima dvoje školske dece i supruga koji radi za minimalac, a taj minimalac bude na kraju prepolovljen jer su, dok je ova žena bila zdrava i računala na svoju prirodnu snagu, podigli kredit za kuću.

“O nama sa bednim invalidskoj penzijima niko ne priča, niko ne piše. Mi smo za našu državu i javnost nevidljivi, ljudi sa margine”, priča tihim glasom, budući da leči karcinom grla i da je tek pre neki dan po drugi put završila sa hemioterapijom.

Imaju dvoje dece, odlične učenike, kojima su planirali fakultete posle srednje škole.

“Šta ću ja sa tim novcem? Da li da deci kupim hranu ili sebi terapiju, koja je veoma skupa, posebno sada kada se završava hemioterapija. Posebno je skupa vitaminska terapija. I nisam jedina. Kada sam otišla u penziju, iz iste fabrike su iz istog razloga otišle i dve moje koleginice, jedna malo starija od nas. Govorim i u njihovo ime i u ime mnogih onkoloških pacijenata koje sam upoznala u poslednje dve godine i koji muče istu muku.”

Boli je što se kroz javnost provlači rečenica – samo da smo živi.

“Da, ja sam živa i nadam se da ću ozdraviti, ali taj život treba da bude kvalitetan, a ne život u bedi. Ispada da veće šanse imaš za izlečenje ako si imućniji. Jer mi smo na posebnom režimu ishrane, koji je preskup”, priča i kaže da razgovara iz kreveta.

“Ne mogu ni do WC-a sama.”

I ono što je najtužnije, onkološki penzioneri nemaju nikakve beneficije. Nemaju besplatno parking mesto, oni koji imaju automobile, nemaju pravo na tuđu pomoć, jer nemaju telesno oštećenje, a unutar su unakaženi.

“Nikakva prava, samo pravo da dišeš, ako imaš sreće”, zaključuje mlada majka.