Ana (33) iz jednog malog sela na jugu Srbije nosi ožiljke koji se ne vide na prvi pogled. Iza njenih umornih očiju kriju se godine bola, nasilja i borbe za goli opstanak.

Detinjstvo joj je obeležio otac alkoholičar i majčina prerana smrt. Od nasilja u roditeljskom domu pobegla je misleći da će pronaći sigurnost – ali umesto utočišta, naišla je na još gori pakao.

Rodila je dvojicu sinova – Petra (5) i Pavla (3). Njihovo odrastanje nije pratila dečja graja, već zvuk lomljenja, vikanja i suza. Dok su druga deca slušala bajke pred spavanje, oni su slušali majčine jecaje. Umesto osmeha, gledali su modrice na njenom licu. Umesto zagrljaja, pred očima su im bile ruke koje tuku njihovu majku, udarci glavom i poniženja koja bole dublje od svake rane na telu.

Ana je svojim telom branila sinove, šaputala im da će jednog dana sve proći – iako ni sama nije bila sigurna u to. Ćutala je godinama, verujući da će nasilje prestati. Nije prestalo. Danas je nasilnik na lečenju po nalogu suda, a Ana je ostala sama – bez sigurnog doma i oslonca, ali sa najvećom borbom: da svojoj deci pruži detinjstvo bez straha.

Ona ne traži luksuz, samo mir. Njeni sinovi ne traže igračke, već da majka više nikada ne plače.

Ova priča ne sme da ostane samo priča. Ana i njeni mali anđeli zaslužuju novu stranicu u životu – ispisanu ljubavlju, toplinom i nadom.