Često su na naslovnicama medija. Neretko predstavljeni u lošem kontekstu zbog saobraćajnih nezgoda. Prepreka brojnim vozačima u gustom saobraćaju. Ipak, najbolji prijatelji posle boemskih večeri i u najvećim žurbama. Taksisti.

Po ugledu na beogradske i niške službe, kolona je danas krenula i iz Leskovca. Blizu 40 vozila jutros je otišlo za Niš. Oko podneva su studente dovezli u njihov rodni grad, pozdravljeni aplauzima, zvižducima i ovacijama. A kada su ugledale svoju decu, majke su se našle u suzama.

Ako će ući u istoriju, 1. mart 2025. godine treba opisati iz svih uglova. Ne samo centralna dešavanja na protestu u Nišu, gde je usvojen Studentski edikt, već i same pripreme, organizaciju i na stotine prepešačenih kilometara iz različitih krajeva zemlje. Pa tako i sa juga – od Bujanovca, preko Vranja, Vladičinog Hana, Vlasotinca, Leskovca i usputnih mesta.

Okrepljenja tokom pešačenja u svakom manjem mestu. Ko je šta imao – pite, voće, domaći kolači… Sve ono što su domaćini mogli da ponude. I niko nije ostao imun na podršku onih koji nisu učestvovali, ali su ih ipak ohrabrili na putu ka borbi za bolje sutra.

Službama taksija Palma, Pink, Eko, Žuti i Novi nije trebalo mnogo vremena. Znajući da su „u istom sosu“, brzo su se odlučili da pomognu studentima.

„Ako su oni mogli pešaka da pešače toliko, možemo i mi da im pomognemo i bar da ih dovezemo iz Niša“, kažu oni.

Iako tvrde da konkurencije među taksi službama u Leskovcu nema, zbog ovog gesta bili su nikad složniji. U isto vreme, na isto mestu, u jednoj koloni i sa jednim ciljem.

A svesni značaja postali su po dolasku u Leskovac.

„Ispred Tehnološkog fakulteta bilo je dosta ljudi, uglavnom su porodice čekale decu. Majke su plakale kad su izašli, verovatno ih je ponela emocija zbog svega što se juče desilo“, opisuju za Jugmediu.

Njima to nije bilo opterećenje. Kako ističu, većina se tim poslom bavi od Petooktobarske revolucije. Tada, kada je bilo isplativije.

„Ni mi sada ne zarađujemo mnogo više od fabrika. Skroz razumemo studente, dali smo sa naše strane ono što smo mogli“, dodaju.

Jedino žale zbog nerazumevanja drugih vozača, pa su priliku iskoristili da zamole za više tolerancije.

„Kad vozimo, nećemo ni mi baš da se zaustavimo gde nije predviđeno, ali su nam mušterije na prvom mestu, da ih ispoštujemo, pa neki to ne razumeju. Ne propuštaju nas, ne vole nas, trube, žure… A mi bismo samo da odvezemo koga i gde treba, onako kako treba“.

Nakon protesta, taksisti su bili prvi sa kojima su studenti podelili iskustva.

„Usput smo pričali o tome kako je prošlo. Uopšte nisu umorni, dobro su bili spremni na sve ovo. Pozdravljali su nas, svirali, mahali. Baš je od početka bila neka takva energija“.

I valjda će javnost taksiste posle ovoga gledati drugim očima. Kao ljude koji bi da zarade svoje parče hleba, ali i kao ljudine koji su poštedeli studente dodatnih žuljeva i fizičkog napora.

Takođe, i po slici i danu kada su se susreli sa roditeljima posle usvojenog Studentskog edikta, na najvećem skupu ikada organizovanom u Nišu. Za istoriju.