Znali smo da je Milan Mihajlović jedan od najboljih džudista u Srbiji, da je sa samo 25 godina postao seniorski prvak Balkana u džudou, dva puta prvak Srbije do 23 godine, znali smo da je državni prvak Srbije u rvanju, jedan najboljih sportista grada Leskovca, da ni sam ne zna koliko ima medalja, ali ono što nismo znali, a sasvim slučajno nam je otkrio Bogdan Girić, dečak od 14 godina, a to je da je Milan pre svega dobar čovek, pa tek onda sportista.

Milan je inače Bogdanov trener, ali nam naš mali pametni sagovornik govori da je on i njegov prijatelj.

“Znate, on je pre svega dobar čovek, pa tek onda trener. Pre svega nas uči da budemo dobri ljudi i na prvom mestu škola, a sve ostalo sa strane”, priča Bogdan koji kod Milana trenira džudo.

U razgovoru sa Milanom Mihajlovićem saznajemo zašto je odlučio da postane i trener i da prvi na jugu otvori Džudo i rvački klub “Vitez MM” u svom rodnom gradu, Leskovcu, a neplanirano naš sagovorinik postaje i četrnaestogodišnji Bogdan Girić, ili kako ga njegov trener zove “Boki”.

Boki, koji trenira već neko vreme, izražava svoju zahvalnost prema Milanu, kako kao osobi, tako i kao treneru, zbog koga je i zavoleo džudo“.

Iako još uvek nije počeo sa takmičenjima, on planira da se u nekoj daljoj budućnosti priključi i stekne takmičarsko iskustvo.

Milan i on trenutno rade na izgradnji temelja, fokusirajući se na podizanje tegova, kako bi Bogdan ojačao svoje telo za nadolazeća takmičenja.

Ipak, Milan ističe važnost školovanja i razvijanja dobrih vrednosti kao prioritet u njihovom radu.

Kada je upitan da li bi želeo da postigne rezultate kao njegov trener, Bogdan skromno odgovara: „Ne bi bilo loše.“

Nakon toga nam priča da ga Milan podstiče da razmisli o svojim budućim željama i ciljevima.

Bogdan razmatra mogućnosti i pominje želju da se upiše u Gimnaziju, a zatim Pravni fakultet.

Pored toga, želi da nastavi da trenira džudo, a njegov trener Milan podržava sve njegove ambicije i naglašava važnost samorazvoja i školovanja.

Bogdan ističe da Milan nije trener koji prihvata svakoga.

„On radi samo sa dobrim, uspešnim decom koja su posvećena školi. Milan ima mali broj učenika kako bi mogao posvetiti pažnju svakome od njih. Nasuprot drugim trenerima koji dovode mnogo dece i ne obraćaju pažnju na njih i on radi s njima ne zbog novca, već da ih nauči da budu dobri ljudi”, priča dalje mali a već veliki čovek Boki.

Govori nam i da Milan nije samo trener, već i njihova očinska figura koja brine o njima i da ga roditelji svesrdno podržavaju.

Dok Milan grli Bogdana s osmehom na licu i govori mu da ga ne hvali toliko, Bogdan nam otkriva kako su se njih dvojica slučajno sreli tog dana, a Milan ga je pozvao na sladoled.

“Eto, vidite koliko je on dobar prema nama, a mogao je samo da me pozdravi i da prođe”.

Bogdan objašnjava da roditelji ne brinu kada ga dovode na treninge jer znaju da će Milan brinuti o njemu kao drugi otac.

Milan razgovara s njima, daje im savete i stvara atmosferu da se osećaju kao da su kod kuće. Trudi se da Bogdan i ostala deca postanu jaki momci kada odrastu i da budu kulturni.

Škola je za Milana najbitnija stvar, jer smatra da je to broj jedan.

“Svi mogu postati takmičari jednog dana, ali to zahteva drugačiji put i malo drugačije odrastanje. Ja verujem da je bitnije da deca ojačaju telo i um, da imaju kontakt sa starijima i da shvate da snaga nije sve. Ponavljam, obrazovanje je na prvom mestu”, kaže nam Milan.

Ne obraćajući pažnju na nas, Milan se okreće Bogdanu i dogovaraju se kada ode kući popije čokoladno mleko za užinu, kako bi ojačao mišiće i govori mu da će na narednim treninzima raditi na ojačanju leđa i dobijanju mišićne mase.

Pored mališana, Milan u svom klubu čije se prostorije nalaze u SRC Dubočici, trenira i stariju grupu momaka, odnosno seniore, koji su već po prvi put osvojili medalje.

“Ubedio sam ih je da se takmiče. Prvi put su izašli i osvojili medalje i svi su dobri, ma sjajni su”, priča Milan o svojim kolegama.

Milan ističe da je bitno prvo uspostaviti kulturnu grupu u kojoj se svi međusobno poštuju, a zatim svaki sledeći dečko koji se pridruži prilagođava se toj atmosferi.

On balansira između njih, ali teško mu je kada nema toliko vremena da se posveti samo tome zbog svojih obaveza.

“Trenutno moram da se pripremim za takmičenje u Kazahstanu 30. juna, a nakon toga očekuju me još takmičenja. Inače, kada vodim ove momke na takmičenja, brinem da prvo odrade zagrevanje i moram da budem siguran da se ne povrede. Takođe, prijavljujem ih da bi mogli regularno da se takmiče. Ponekad ja ne stignem ni da se presvučem ili zagrejem, a već mene prozivaju da se takmičim”, objašnjava nam Milan.

Milan ističe da nije lako živeti od ovoga i da zato insistira na obrazovanju.

I  sam ima fakultetsku diplomu i uspešnu sportsku karijeru, ali zna da jednog dana kada ne bude mogao da se takmiči, to će mu značiti za posao.

Želja mu je da napravi seniorsku ekipu u rvanju sa juga Srbije

Prvi je otvorio klub za Rvački klub u Leskovcu i kaže nam da hoće da dignem te rvačke sportove na viši nivo ovde na jugu Srbije jer toga nikada nije bilo.

“Ja sam prvi u Leskovcu otvorio rvački klub, imam od 10 do 15 članova, treniraju svakog dana, a takmičara imam 4 i ja sam peti. Kada nisam tu pišem svojim starijim kolegama šta da rade, želim da to zaživi, hoću seniorsku ekipu u rvanju i svi ovi mladi koji dolaze hoću da se ugledaju na te starije, jer će onda sutradan oni biti seniori a mi onda da budemo veterani i da klub zaživi”, otkriva nam Milan svoje želje.

Trenutno se takmiči u džudou za Džudo klub “Leskovac”, koji je njegov matični klub, ali želeo je da otvori i džudo i rvački klub pa će, dodaje, videte šta i kako dalje, možda to bude samo džudo klub, videće.

O svojim članovima izuzetno vodi računa, kada vid da su umorni kaže im da ne dolaze, razgovaraju i ishrani, ali i ozbiljno treniraju.

“Važno je da treninzi budu ozbiljni i da se svako maksimalno angažuje. Kada primetim da su takmičari umorni, dozvoljavam im da preskoče treninge jer je bitno da svi ostanemo zdravi i da se izbegnu povrede. Pored treninga, razgovaramo i o pravilnoj ishrani jer je to ključno za postizanje vrhunskih rezultata”, objašnjava Mihajlović.

Ponosan je na sve svoje članove koji su se ozbiljno posvetili treninzima, a smatra da je učenje iz primera najefikasniji način usvajanja znanja, pa se trudi da svojim postupcima sa starijim kolegama mlađima pokažu kako se trenira i kakva atmosfera vlada u klubu.

“Mladim sportistima je važno da vide dobar primer i da upiju sve što mogu. Verujem da će oni biti budući nosioci uspeha, dok mi veterani možemo biti tu da podržimo klub i budemo deo njegovog rasta”, naglaša Milan.

Razgovor sa Milanom sve vreme prekidaju slučajni prolaznici koji prilaze da ga pozdrave i čestitaju mu na osvojenim medalja.

Milan se skromno zahvaljuje svima na podršci i lepim rečima i u njegovim očima se vidi koliko ceni čestitke svojih sugrađana, a mi konstatujemo da je divno videti da ljudi prepoznaju njegov trud i rad koji ulaže u sebe, a sada i u svoj klub.

“Nastavljamo da radimo naporno kako bismo ostvarili naše ciljeve i unapredili rvačke sportove na ovim prostorima.Otvaranjem ovog kluba i angažovanjem mladih talenata želim da stvorim osnovu za budući uspeh i da ohrabrim nove generacije da se bave ovim sportovima“, kaže nam Milan na kraju razgovora, a nas ostavlja sa jednom važnom životnom lekcijom a to je da nikada ne treba odustati od svojih snova, ma koliko težak put do njih bio, jer kao što nam je naš sagovornik rekao „Kad me tako sretnu i zahvale se što im dajem svoje znanje, znam da radim dobru stvar“.

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa grada Leskovca koji je dodelio sredstva.