Treba da si romantična sanjalica, patološki romantičar, pa misliti da naše doba pripada malom čoveku i malim državama. „Mali“ vrlo često prihvate ili budu naterani da usvoje vladavinu jačeg kao vrhovni princip. Ceo njihov život, sve trajanje  svede se na uzaludni pokušaj da zgaze unutrašnji poriv za slobodom, koji je u njima, i zamene ga kroz obožavanje rase, otadžbine, vođe, partije.

Svi ti termini i pojmovi za njih znače istu stvar, a to je prihvatanje „realnosti“ sa kojom su se saglasili, koju obožavaju i koju slave. Ipak, oni imaju u sebi želju za slobodom, koja unutar njih ima svoj tajni i vijugav put. Ta želja nekada, negde izađe na  površinu, kao reka ponornica. Kad se umore, kad  im suze zacakle oči, priđe im neko ko je uvek na njihovoj strani, da ih uteši rečima:

„Vladavinu jačeg ili lukavijeg, prekida jedino narodna volja.“

To otkriće, osobe koje su do njega došle, dovodi do važnih odluka. One se opredeljuju za otpor i u svom životu će se opredeliti da stanu na stranu istine, i neće je žrtvovati pokoravajući se vladajućim društvenim grupacijama. To dalje znači da će im život ličiti na beskrajan niz sukoba, koje će retko ko izdržati. Oni koji se odluče na to, dokazuju da su ozbiljno shvatili to čemu su ih učili. Sukobljavaju se spoljnim autoritetima i kultu takozvane „realnosti“, shvatajući da je  stvarnost „neistina“. Pokornost odbijaju da prihvate, kad se prežale i kad više ne mogu da izdrže bol u teškom mraku.

Danas bi  ti „mali“ da zasijaju, da pokrenu novo vreme u kome će prestati njihove muke.

Iz visokog društva, moćne i zloglasne osobe  se oglašavaju, dok svi mi polako tonemo u nepoznato.

-Mi ne bi da bilo šta ovde menjamo – horski i svečano izjavljuju.

S druge strane, iz uskomešanog suprotnog tabora koji je non-stop u nekom prestrojavanju i prebrojavanju, i u kome   danas otkrivaju ruševine koje  su upravo oni ostavili  juče, čujemo:

-Tu vašu staru pesmu dobro znamo, ali ono što vi treba da znate je da  mi hoćemo da stvari promenimo, a mi smo u većini.

Hrabri nezadovoljnici  svih boja,  iz različitih partija, držeći korak ispred policijskog osoblja na dužnosti,  izlaze na ulice, da predstave glavne linije svoje zajedničke strategije. Protest u zemlji pušta korene. U Skupštini se levica sprema da ustane, njeni poslanici su odlučili da se bore, obećavaju da će „zaustaviti zemlju“ i baciti privredu na kolena.

Svi se slažemo da moć pripada kapitalu. Ali će svako ko ima oružje, lako oduzeti novac onome ko ga nema. To je jasno, ali smo zbog tog slaganja svi marksisti. Zato se njegov uticaj duboko proširio i na one koji nikada nisu prihvatili njegov sistem.

Znam da na ovo neki skaču ko opareni vrelom vodom. To je ipak činjenica, ideje ne poštuju nacionalne granice. Možda je bolje stajati čvrsto na temelju naslaganih besmislica, nego izgubiti glavu zbog istine.

A ko stvara kapital?

Od svog nastanka kapitalizam je izgrađen na eksploataciji radnika koji rade. Sve dok živimo pod vlašću bankara i industrijalaca, oni će snižavati naš životni standard i stvarati bedu i siromaštvo. Neće biti kraja trulom poretku i neće se izgraditi humanije društvo solidarnosti i jednakosti u kome bi  kolektivno vlasništvo i kontrola društvenog bogatstva omogućilo  svakome  da cveta. Pohlepa vladajućih klasa uvek izazove njihov kraj.

– Vidim da  se mnogo „sekiraš“ za radnike, da pišeš o tome. Preteška je to tema, da bi bila tvoja. Oni za koje „brineš“ te neznaju, nisu sigurni i da postojiš. Hazarderi su brži, i njihove igre. Samo ljudi koji su sklonjeni i čija je sujeta ogromna pišu knjige. Nije ti to dobro.

– Tačno je. Prestao sam, menjam se, pišem samo članke. Analiziram katastrofe, tražim izlaze, ne želim da postanem samo  čuvar tužnih sećanja.