Na Vidovdan veliki pravoslavni praznik, na stotine vernika se iz svih krajeva Srbije i regiona uputilo ka manastiru Tumane da se poklone moštima svetitelja Svetog Zosima i Svetog Jakova. Otuda je veliki parking ovog manastira, koji je još uvek u izgradnji, ranom zorom bio pun autobusa, mini buseva i automobila. Vernici koji su došli odmah su se uputili prema manastiru na zakazanu liturgiju sa zaštitnim maskama na licima i poklonima za ovu svetinju.

Pored crkve posvećene Svetom arhangelu Gavrilu, u kojoj je sa moštima Svetog Zosima Sinajita, manastirski kompleks kod Golupca čine još i veliki konak, mali konak, isposnica iznad koje se nalazi kapela. Ne zna se tačno vreme izgradnje manastira, čije ime se prvi put pojavljuje u popisu 1572/3. godine

Mnogi su pre izlaska iz prevoznog sredstva ruke pokvasili asepsolom. To je učinila i grupa iz Vranja koja je doputovala u organizaciji Udruženja kraljevine Srbije, koju je predvodio njegov poverenik Ivica Stamenković. Na ovo putovanje on je krenuo sa suprugom Jasminom i ćerkom Velinom koje su gotovo u svakom trenutku bile na usluzi putnicima.

Svi oni zajedno stali su u dugačak red koji je vodio u manastir na poklonjenje. Da bi prekratio čekanje najstariji među njima stade da prepričava svojim saputnicima narodno verovanje da se na Vidovdan sve vidi i čuje i da zbog toga ljudi hrle u manastire ubeđeni da će im se ispuniti njihove neostvarene želje.

„Postoji verovanje da će se svaka devojka koja se na ovaj dan obrati Svetom Vidu za pomoć u roku od godinu dana udati za momka koga voli.“, pojasni ozbiljno čovek.

ali se za njega veže i predanja o kosvskom junaku Milošu Obiliću, čije postojanje osporavaju istoričari.

Predanja

Inače, za manastir Tumane predanja vežu ime Miloš Obilića, kosovskog junaka čije postojanje, inače, istoričari osporavaju. Po tim predanjima, Miloš je rođen u obližnjem selu Kobilje, a imao svoj dvorac u obližnjem selu Dvorište. Prilikom odlaska u lov nehotice je ranio isposnika Zosima Sinajita koji je prebivao u obližnjoj pećini. Kada ga je poneo vidaru na lečenje pustinjak mu je reka Tu mani, to jest, nema leka – pusti da tu umrem. Da bi okajao greh Miloš je podigao crkvu, odnosno, manastir u koji je položio Zosimove mošti. Dok je zidao manastir stigao je knežev poziv da dođe u boj na Kosovo. Tu mani, pa dođi na Kosovo. Od dvostrukog tu mani manastir dobija ime Tuman, predanje je koje vernici često ponavljaju.

Bolje dati pare svetinji nego apoteci za lekove

Mnogim ljudima koji su ovde došli da potraže pomoć za svoje gotovo nerešive probleme ova kratka priča izazva blagi osmeh na usnama.U taj mah otac Tadej preko zvučnika najavi početak manastirske liturgije, a kada objavi da će se odmah posle toga obaviti pričešće ljudi odmah formiraše nov dugačak red.

U taj red se prestroji i jedna putnica iz Vranja koja svojoj prijateljici šapnu u poverenju: “Daću novčani prilog od 1.000 evra za manastir Tumane. Uvek sam davala Bogu i on mi je dobrim uzvraćao. Bolje da te pare dam svetinji, a ne apoteci za lekova. Rekoh sebi – Bog ti je dao kefalo da zaradiš pare i sada ih potroši na najbolji mogući način i ne dozvoli da ih nasledi neko ko ih ne zaslužuje“, reče odlučno ova žena.

Ona htede još nešto da kaže ali je u tom trenutku prekide glas oca Tadeja koji je opominjao vernike, a koji su neprestano pričali, da slušaju liturgiju i ne ometaju one koji su došli da se mole.

Upravo to neprestano je činila jedna uplakana žena koja je sa upaljenom svećom stajala u nejdužem redu.

„On ne može više ništa da jede. Hranu samo drži u ustima. Došla sam u nadi da ću naći spasenje za njega“, reče ova žena svojoj saputnici i suze u mlazevima ponovo potekoše niz njeno izmučeno lice. Nije prestala da plače sve do ulaza u manastir. A kada dođe nadomak manastirskih vrata i ona poput ostalih vernika stade da kiti ikone sitnim novčanicama i moli se svetiteljima. To učini i pred mošti Svetog Zosima i Svetog Jakova i puna nade napusti prostorije manastira.

Sa tom verom u dvorište manastira slio se ogroman broj ljudi. Toliko ih je bilo u vreme liturgije da je neko pokušao iglu da baci, ona sigurno ne bi pala na zemlju. Ljudi iz manastira zaduženi za posluženje na velikim poslužavnicima služili su pridošle vernike keksom, kockom šećera i sitnim kolačima. Narod je prihvatao ponude uz pozdrav: „Slava Bogu“.Neki su ugrabili trenutak da priđu poznatim monasima i monahinjama, pozdrave se i porazgovaraju sa njima.

Posle liturgije narod polako poče da se razilazi. Oni koji su došli autobusima u dogovoreno vreme uđoše u njih i krenuše prema manastiru Nimnik kako bi oslobodili mesta za nove autobuse koji su iz ovog manastira dovozili vernike u Tumane.

Grupa vernika iz Vranja, se prema ovom manastiru uputi preko Srebrnog jezera gde i napravi kraći predah.Svima njima zastade dah kada se pred njihovim očima ukaza površina jezera koja se poput srebra presijavala na izdašnom junskom suncu. U tom ambijentu svima je prijalo osveženje koje su potražili u obližnjim kafićima, punih gostiju, a koji su toga dana od ranog jutra došli da vide učesnike triatlona.

Čudotvorne mošti Svete Nikoline

Dobro okrepljena i raspoložena ekipa iz Vranja nastavi put prema manastiru Nimnik u koji dolaze ljudi koji nemaju poroda, koji imaju problem sa crnom magijom, vidom i slabim živcima da se pomole Svetoj Nikolini za pomoć.

Do ovog manastira vodi dobar put. Ispred manastirske porte u toku je izgradnja velikog parkinga koji će omogućiti ljudima koji dolaze na poklonjenje da na bezbedno ostavljaju svoje automobile.

Svi koji dođu u ovaj manastir imaju priliku da od monaha čuju priču o njegovoj istoriji i čudotvornim moćima moštiju Svete Nikoline koji se nalaze u malenoj crkvici pored manastira, a kojima se vernici klanjaju i mole za svoj spas.

Legenda kaže da su Turci od dvanaestogodišnje Vlahinje Nikoline tražili da kaže gde je ovaj manastir. Ona im je na vlaškom dogovorila nimnik, što u prevodu znači ne znam.Taj odgovor je strašno naljutio Turke koji su je odmah posekli sabljama. Malo Nikolinino telo našli su roditelji koji su hteli zajedno sa meštanima da je sahrane na seoskom groblju. Povorka, međutim, nije mogla da krene prema tom odredištu jer ih je odsjaj koji sve vreme nije silazio sa njene glave upućivao da to treba da učine u manastiru koji je kasnije dobio ime Nimnik, što su oni i učinili.

Ovu legendu su sa posebnom pažnjom saslušali i vernici iz Vranja. Dok je tekla priča o ovom manastiru jedan od putnika je držao fotografiju svoga brata koji se nalazi u komi i još neke fotografije ljudi kojima je bila potrebna božja pomoć. On je sa tim fotgorafijama otišao i na grob Svete Nikoline da se pokloni. Monahu koji mu je uljem namazao krst na čelo je rekao da je njegov brat, dok je bio na liturgiji u manastiru Tumane, počeo da diše bez aparata. Ova njegova priča uopšte nije iznenadila monaha koji se samo sklonio u stranu napravivši mu mesto da priđe da se pomoli na grob Svete Nikoline, a malu Velinu iz Vranja, koja pohađa treći razred Muzičke škole „Stevan Mokranjac“  i svira klavir, zamolio da zajedno otpevaju duhovnu pesmu „ Mi smo deca neba“.

Na prve reči njihove pesme prisutnima odmah zasuziše oči, a kako je pesma tekla dalje njihove suze krenuše u mlazevima niz lice, da bi se pretvorile u glasan jecaj. Plakali su ljudi od svojih muka i na molitvama koje je za sve njih organizovao otac Jelisej.U trinaest moltvi u kojima se on zajedno sa njima molio Bogu za zdravlje, porod, udaju i ženidbu, slogu, odbranu od crne magije… oni su pronalazili nadu za poneku svoju muku.

Umireni nadom za spasenje grupa vernika iz Vranja negde pred veče polako krenu kući.Neki su se u mislima zavetovali manastiru Tumane da će mu se ponovo vratiti 26. jula, kada je manastirska slava i ujedno obići i Nimnik. Pri samoj toj pomisli njihova srca su uz reči pesme Vidovdan, koju je pevala mala Velina, ponovo zakucala novom nadom.