Jedanaesti Festival književnosti „Think Tank Town“ u Leskovcu u petak 6, oktobra otvoriće jedan od najvećih umetnika moderne pop kulture Marko Šelić Marčelo.

U nastavku vam prenosimo pisanu reč o samom festivalu osnivača „Think Tank Towna“ Saše Stojanovića, objavljenom u „Danasu“ 30. septembra:

Nije problem što većina srpskih političara (izabranih neupitnom većinom upitne pismenosti) i ne zna gde je Leskovac – ne računam Roštiljijadu kada se u Mali Mančester dovuče baš sve i svašta, da ga i bukvalno zapiša – nije problem ni što se aktuelni ministar kulture (konkretan rezultat proste većine što je glasala na izborima) već drugu godinu „pravi mrtav“ na sve zahteve mog festivala za sufinansiranjem (festivali istog trajanja ili mlađi, ali iz Beograda, bez problema ćapću na državnoj sisi, „pomilovani“ diskrecionim pravom; sadašnji direktor Narodne biblioteke Srbije bio je član prošlogodišnje komisije koja je bez pardona odbila moj zahtev kao „one man show“, šta god ta neopevana glupost značila; za mnoge članove ovogodišnje komisije nikada nisam ni čuo, skrušeno priznajem), niti je problem što većina ostatka ministara ove vlade ( malo skupštinska halabuka, malo lažni doktorati, malo tetke iz Kanade, ko još pored zvona i praporaca, jarbola i fontana, da nađe vreme i za knjige ?) ne bi znala ni da izgovori ime moje manifestacije; ne, dame i gospodo, u ovom državnom teatru apsurda (tragikomedija ili komitragedija, pitanje je sad?) gde je paradoks postavljen na vrhovni tron kulturne egzistencije, ništa više nije preostalo da bi moglo da se nazove problemom.

I, šta preostaje nezalečenom kulturoholiku – prerano inficiranom Floberovom sentencom da je „oduvek želeo da živi u kuli od slonovače , ali plima govana zapljuskuje njene zidove ne bi li je potkopala“ – koji uprkos svemu, nema nameru da bez borbe pristane na dato stanje stvari, uveren da „politička većina“ nikada nije značila i višak vijuga, potop pameti, magiju mudrosti?
Recimo, da pored diktature polu i nepismenih, koju živimo svaki dan, proglasi, makar na dva festivalska dana, diktaturu pameti; da u goste pozove – kao i svaki put – bolje i pametnije od sebe, ne bi li, makar samo na 48 sati, skinuo ponižavajući epitet „doline gladi“ sa imena svog grada; da, pored svakodnevnog rijaliti ludila koje nas okružuje, prvog vikenda u oktobru uobliči kreativno „zrno ludosti“ za kojim vapimo svi mi koji nikada nećemo biti „većina“.

Najpre knjige: tu je zbirka intervjua – naslov „Na tuđim aerodromima“ preuzet je iz naslova razgovora sa Izetom Sarajlićem – koje je Dragan Stošić, urednik kulture u DANASU, radio i sa Rankom Božićem, Mariom Vargasom Ljosom, Slobodanom Šnajderom, Dušanom Kovačevićem, Predragom Matvejevićem, Najdželom Kenedijem, Petrom Janjatovićem, Koraksom, Đorđem Lobačevim, Mirkom Ilićem, Enkijem Bilalom, Florom Brovinom, Danisom Tanovićem, Emirom Kusturicom, Goranom Paskaljevićem, Jiržijem Menclom, Lordanom Zafranovićem, Lazarom Stojanovićem, Radetom Šerbedžijom, Enverom Petrovcijem; tu je i roman Predraga Stankovića „Nadnica za Harona“, čudesna knjiga koja povezuje rađanje filmske umetnosti, svet serijskih ubica i jednu (ne) običnu ljubavnu priču.
Na Okrugle stolove – nema pevanja sa pucanjem, obećavam, samo viteštvo! – pozvao sam svoje prijatelje iz PEN klubova: Ifigeniju Simonović (PEN Slovenija), Ermisa Lafazanovskog (PEN Makedonija) – njih dvoje će u posebnom programu „ukrstiti koplja“ opusa Vitomila Zupana i romana „Istorija ljudi koji pomreše od straha“ – zatim Danu Mojžišovu, Olgu Valo, Vladimira Karfika i Jakuba Fišera iz Češkog PEN-a, tu su još Agnješka Žuhovska Arent i Arnold Ananičius iz Poljske, Maja Bosilkovska iz Makedonije… Tema je „ Reč slobode – sloboda reči“ i verujem da će biti uzbudljivo i glasno, bez „preporučljivog“ ćutanja i „poželjnog“ snebivanja.
Predstavićemo radove prve generacije polaznika Škole kreativnog pisanja „Think Tank Town“; Dejan Acović će govoritio o cenzuri kroz vekove, Agnješka Žuhovska Arent i Maja Bosilkovska pričaće nam o mukama i lepoti prevođenja knjiga o slobodi; festival ove godine otvara Marko Šelić Marčelo, a zatvara ga, po jedanaesti put, Ljuba Živkov sa svojim novim „poslanicama Leskovčanima“.
Rekoh već: ako mora diktatura – onda bar neka bude diktat pametnih! Makar ona dva dana, kada magarci gledaju (u) svoja posla a život opet dobija svrhu življenja!

(Kraj)