Nedavna podela „marica“ policijskim stanicama po Srbiji, podseti me na jednu epizodu iz mog studentskog života. Provela sam u „marici“ više vremena nego mnogi kriminalci. Ne, nisam bila hapšena zbog političkih stavova, ako ste prvo to pomislili, iako sam i tadašnju vlast kritikovala, samo što u toj eri bez društvenih mreža, nisu mogli svi to da znaju i vide.

Početkom 2001. godine, moj pokojni zet, dovezao je iz Novog Sada neke zatvorenike u Vranje. Po povratku je „marica“ bila prazna, te je pao dogovor da ja idem s njim do Beograda.

Kako je to vreme sukoba na jugu Srbije, nikako nisam htela da se vraćam u Beograd, po cenu toga da mi propadne januarski rok, jer se ovde vodio pravi rat, jednostavno, htela sam da budem tu, u svom zavičaju. Ali, poklopilo se da je bilo neko zatišje tih dana, tako da se besplatan prevoz nikako ne odbija.

„Maricu“ su oprali i dezinfikovali, stavili ćebe unutra, tako da smo ja i moje dve sestričine ušle pozadi, a zet i sestra napred.

Unutrašnjost „marice“ je sva u metalu i to u jednom komadu, izlivena po nekom kalupu. Bočno su dva otvora veličine dlana, tek da se primeti da se vozilo kreće, a jedan kao prozorčić služi za komunikaciju sa vozačem, samo da primeti da li ste živi. Sa leve i desne strane postoji nešto kao sedište, od metala, ali ako sedneš moraš da se zgrčiš, tako da je taktički, baš smisleno i praktično.

Truckali smo se tako 350 kilometara, stižemo u Beograd, a kod Mostarske petlje me čeka ujak da mi pomogne da prenesem torbe. Zet u uniformi otvara „maricu“, ujak ne obraća pažnju, ali kad je primetio da izlazim ja, samo što se nije onesvestio, jer nije mogao da shvati da me dovozi policija.
Ostatak ekipe ode za Novi Sad, a nas dvoje u stan.

U to vreme kolega Dačić, u naslovu pomenuti, nije ni slutio da će postati ministar i premijer posle pada Miloševića, jer su govorili da je SPS poslat u istoriju. Aktuelni ministar policije Nebojša Stefanović, sticao je znanja na Megatrendu, dok je u Srbiji bilo svega tri odsto visokoobrazovanih. Mi sa državnih fakulteta smo tada sa podsmehom gledali na one što studiraju na “Megatrendu”. Da smo samo znali šta nas čeka, možda bi se i mi prestrojili za “Megatrend”, pa kud puklo da puklo.

Policijska vozila, pa i “marice” danas često viđam, jer mi je redakcija preko puta zatvora u Vranju i zgrade Višeg tužilaštva. Nije daleko ni policijska stanica. Verovali ili ne, bude u meni lepe emocije. Ponekad “marice” zagledam, zastanem kraj njih, na čuđenje i zaprepašćenje policije i zatvorskih čuvara, koji pomisle ko zna šta.

Ali ne znaju oni, ne znaju kako je kad ti se snovi ostvare, kako je kad pišeš u nadi da ćeš promeniti svet, nabolje, kad ga menjaš, neuporedivo manje nego što si mislio da možeš kada si kretao da studiraš.

Ne znam kakve su ove današnje „marice“, ali pretpostavljam da je studiranje mnogo drugačije u svakom pogeldu, a i ciljevi današnje omladine i studenata.

Ovo je jedna crtica, uspomena na mladost, koja je sama po sebi lepa, koja može sve da podnese, ponese i izdrži, pa i vožnju „maricom“, kada ima visoke ciljeve u žvotu.

Slađana Tasić, novinar