Marija Milanović (40) završila je studije psihologije i master studije komunikologije na Filozofskom fakultetu u Nišu i radi u Osnovnoj školi „Branislav Nušić“ u Donjoj Trnavi, iako ne vidi praktično od rođenja.

Milanović je za agenciju Beta kazala da se posle rada na niškom „Super radiju“ kao novinarka, zaposlila u školi i da sada polovinu norme ostvaruje kao psiholog, a drugu polovinu predajući građansko vaspitanje i radeći sa decom različite vannastavne aktivnosti.

U školi „Branislav Nušić“ u Donjoj Trnavi počela je da radi jer je direktor Marko Ristić, koga je znala od ranije, imao želju i hrabrost da je zaposli kada se za to ukazala prilika.

„Na posao svakog dana idem autobusom, koristeći prigradsku liniju do Trnave. Sama odem od stana do stanice, ali na stanici moram nekog da pitam da li je stigao autobus. Često tu budu i moje koleginice, pa se ispričamo dok putujemo i tako mi lepo započne dan“, ispričala je ona.

Osim u školi, radi i na različitim projektima koji se tiču osoba sa invaliditetom.

„Sa Galerijom Matice Srpske iz Novog Sada radila sam na prilagođavanju umetničkih dela kako bi bila pristupačna osobama oštećenog vida. Radim i evaluaciju, odnosno pratim i analiziram časove engleskog jezika koji se organizuju za osobe oštećenog vida u Beogradu“.

Novinarstvo je njena velika ljubav, tako da povremeno sedne za računar i napiše po koji tekst.

Jedan takav, o kulturnoj diskriminaciji i nedostupnosti kulturnih sadržaja osobama sa invaliditetom, doneo joj je nagradu „Cvet jednakosti“.

Milanovićeva je rekla da veliku zahvalnost duguje nastavnicima u osnovnoj školi za decu oštećenog vida u Zemunu koji su je naučili da se orijentiše u prostoru, da koristi beli štap, da kuva i živi samostalno.

„Rođena sam u Majdanpeku i to prevremeno zbog čega sam morala da budem u inkubatoru i oslepela sam zbog prevelike koncentracije kiseonika. U Niš sam se doselila jer je moj brat tu studirao arhitekturu. On sada živi u Skoplju, a ja sam po završetku studija ostala u Nišu. Naši roditelji žive u Majdanpeku“, navela je ona.

Živi sama u stanu, sama kuva, čisti, plaća račune, s tim što joj je sa razvojem savremenih tehnologija život lakši jer sada postoje čitači ekrana tako da može da koristi računar i „pametni“ telefon.

Ona je objasnila da se u životu nikada nije predavala i nikada nije tugovala zbog toga što ne vidi.

„Roditelj jednog deteta koje ne vidi, a kome ja sam pružala podršku, pitao me je jednom prilikom da li sam srećna. Odgovorila sam da jesam. To što ne vidim zaista me nikada nije činilo tužnom, činile su me tužnom nekada neke reakcije ljudi i neke okolnosti, ali sama ta činjenica ne“, istakla je Marija.

Ona je zaključila da među osobama sa invaliditetom ima onih koji se predaju, ali ima i onih koji su izuzetni borci i koji žele da žive  „normalan život, da završe školu, da se zaposle i ostvare neke svoje ciljeve“.

Izvor: Beta