U bolničkom krevetu, Marija Petronijević iz Leskovca čeka. Čeka na taj mali dar života koji će joj možda pružiti šansu za oporavak. Ali dok se suočava sa neizvesnošću, Marija se ne plaši svoje smrti. Njen strah je za život svoje mlađe ćerke, Danke, koja leži u bolničkoj postelji u Tiršovoj ulici. Dok se bori sa sopstvenom bitkom, njen um i srce su sa Dankom, čija je sudbina još uvek neizvesna.

Umesto slavlja sedmog rođendana svoje male Danke, Marija, njen suprug Marko i starija sestra Una čekaju rezultate. Umesto smeha i torte, njihov dan je ispunjen brigom i strepnjom.

Dok bi trebalo da budu okupljeni sa porodicom i prijateljima, oni su razdvojeni, svako boreći se za svoj život.

Umesto radosti i pesme, njihovi domovi su ispunjeni tihim molitvama i nadom.

KRV ZA MARIJU MOŽETE DATI I U ČETVRTAK 6. JUNA OD 17 SATI U LUPO CAFFE BARU U ULICI BULEVAR OSLOBOĐENJA 36

Za Mariju koja ima 32 godine, samo 3 mililitra krvi mogu biti razlika između života i smrti. To nije samo tečnost koja teče kroz vene – to je šansa za preživljavanje, za ozdravljenje, za život, za povratak svojoj porodici.

Priča o Mariji Petronijević, majci dve male devojčice, Une (7) i Danke (5) čiji su se životi odjednom pretvorili u borbu protiv nečeg što je veće od njih samih.

Decembar je doneo nemir u njihov dom. Žlezde, rezultati, sumnje na distrofiju mišića. A onda je stigla potvrda toksoplazmoze. Šta će dalje biti, niko ne zna. Da nesreća nikada ne dolazi sama saznali su 16. februara, Marija je primila još jedan udarac – akutna leukemija. Od tog trenutka, njena borba je postala borba čitave porodice.

„Sve je krenulo decembra meseca, Dankini rezultati su bili katastrofa, sumnjaju na distrofiju mišića. Sad je trenutno na ispitivanju, potvrđena je toksoplazmoza pa ćemo dalje da vidimo šta će lekari da urade, to je tako krenulo sa njom, od stresa i svega toga što se sa njom izdešavalo ja sam došla u ovakvu situaciji u kakvu sam došla. 16. februara mi je dijagnostikovana akutna leukemija i od tada kreće moja borba, ne samo moja, već i borba supruga i celokupne porodice. Nažalost, šta da radimo, borimo se“, priča Marija za Jugmediu.

Njen svet se okrenuo naglavačke. Suprug je sa starijom devojčicom u Tiršovoj, dok je Marija sama sa Unom, čekajući da jedan od nas bude donor koji je kompatibilan sa njom.

Sutra kreće na treći ciklus hemioterapija, sa nadom da će humani južnjaci u petak doći u što većem broju i da će joj jedan od njih spasiti život kako bi ona mogla da nastavi borbu za život svoje ćerke.

„Mnogo više brinem za ćerku jer znam šta se meni dešava i kako ja to mogu da nosim ali to je dete od 6 godina i šta je sve pretrpela od decembra do sada, rađena joj je i punkcija koštane srži i ne znam šta još. Otac mi je umro od hronične limfocitne leukemije i non hočkina i ja sam mislila da ona ima non hočkin pošto je ceo obruč bukvalno vrat bio u žlezdama, pazuhe, prepone. Strahovala sam da i ona ima to i sve je krenulo tako“, rekla nam je ova hrabra mlada žena.

Dankini rezultati su i dalje jako loši, pogotovo taj CPK, za koji Marija kaže da je recimo 700 predinfraktno stanje a ona ima 25 hiljada i nešto i jednostavno ne može svojim devojčicama da kaže da ima karcinom krvi.

Kada je tokom tuširanja u rukama držala pola svoje kose, odmah je obrijala glavu a devojčicama rekla da je u pitanju neki virus i one su to prihvatile kroz šalu da „mama sada liči na Ronaldinja“.

Kad je pitaju čega se boji, kaže da se svoje smrti ne boji, njen najveći strah je Danka.

„Ja sam to mnogo loše podnela, jer znam da mi je otac umro od toga. Ona je u fazi dijagnostike još uvek, niko se ništa ne izjašnjava, sad treba infektolog da je pogleda kad stigne virusologoija, genetičar da pogleda i onda posle toga da se odluče za diopsiju mišića“, objašnjava Marija koja o svojoj bolesti najmanje priča.

Danku nije videla skoro nedelju dana i kaže nam da joj to mnogo teško pada jer je uglavnom ona bila ta koja brine najviše o njima kada nisu dobro, jer je zdravstveni radnik, a sada sve mora da pita supruga kome nimalo nije lako. S jedne strane strahuje za ćerku, daleko od svoje druge devojčice, a s druge strane boji se za svoju suprugu Mariju.

Humani ljudi nudili su joj i novac ali Marija im je rekla: „Meni pare ne trebaju, meni trebaju ljudi, donor koji će meni da da matične ćelije“.

Svoju dijagnozu je progutala i sada je, ističe ona podrška celoj svojoj porodici.  I kada su joj dlanovi bili pune kose nije klonula. I kada je saznala da u svetskom registru nema nijednog donora koji je kompatibilan sa njom, nije odustala. I kada se sa rođenim bratom nijedan parametar nije poklapao, ostala je nada u dobre ljude.

I zato, u petak 7. juna dođite u prostorije Tehnološkog fakulteta, jer to je 3 mililitra krvi za vas a za Mariju je to život.

Izdvojimo samo 3 minuta iz naših užurbanih života. Pet minuta koje možemo posvetiti nekome kome su te minute čitav svet. Pet minuta da se zaustavimo, da se setimo da je solidarnost najveća snaga koju imamo.

Dajmo krv. Jer dok mi stojimo tamo, jednostavno pružajući svoje ruke, neko tamo, ko to možda i ne zna, dobija šansu za život. I ta osoba nije samo neko – to je Marija, majka Une i Danke, koja se bori ne samo za sebe, već i za svoje devojčice.

Neka naših 3 minuta budu njenih 3 minuta nade. Neka naša krv bude put koji će je vratiti svojoj deci. Jer, zar nije to suština – dati sve od sebe da bismo nekome omogućili da se vrati svojim najmilijima, da ih zagrli, da im kaže koliko ih voli? Hajde da to učinimo zajedno, jer na kraju, to su te male, ali moćne stvari koje čine svet boljim mestom.

„Jedan od vas može da bude donor, a možda i više, sve zavisi koliko se ljudi odazove, možda i više donora u datom trenutku budem imala, ali je meni potreban samo jedan. Nažalost ja ne znam ko je, tako da pozivam sve ljude dobre volje da dođu u što većem broju“, poručuje Marija.

Krv se uzima kao za običnu krvnu sliku, a posle toga ako se ispostavi za sedam do deset dana kada to ispitaju, da neko odgovara Mariji, sledi apsolutno bezopasna i bezbolna metoda, kao kada dajete krv za transfuziju.

„Njima to ništa ne ugrožava život, niti oslabljuje imunitet, dosta njih ne zna da je to uopšte bezopasna metoda. Bitno je samo da imaju od 18 do 45 godina i da nemaju neku težu bolest. Nije potrebno da ujutru ništa ne jedu. Čekaću, idem sada na treći ciklus hemioterapije, ako ne nađem donora imam četvrti ciklus posle toga videćemo šta lekari dalje predlažu. Ali nadam se da ću da nađem, mi smo veoma human narod, pogotovo mi ovde sa juga i cela Srbija“, veruje Marija.

Mnogima je kao medicinska sestra u operacionoj sali urologije u Opštoj bolnici Leskovac pomagala, pa se nada da će sada i njoj neko da pomogne.

Ispraća nas do kapije sa osmehom na licu i govori nam da se nada će nam javiti lepe vesti. A mi njoj poručujemo da ostane tako vedra i da znamo da su ljudi sa juga velikog srca.

I zato, u petak dragi naši Leskovčani svratite do Tehnološkog fakulteta od 10 do 15 sati, jer možda baš u vašim venama leži lek za Marijin život.