Una Stojanović maturantkinja Gimnazije Leskovac jedna je od mladih ljudi koja pokreće pozitivne promene, verujući da čak i mali koraci mogu napraviti veliku razliku. Svojim angažmanom u okviru globalnog projekta “Design for Change” i kroz različite inicijative u svojoj zajednici, postavila je primer kako aktivizam može biti i alat za lični razvoj ali i za rešavanje problema u lokalnim zajednicama i upravo ona je bila sagovoronica Jugmedie u emisiji o mladima pre mesec dana.

Una je svoj aktivizam započela 2019. godine, kada je kroz pomenuti projekat imala priliku da sarađuje sa vršnjacima iz celog sveta, a kako je objasnila u emisiji Jugmedie, ovaj globalni projekat imao je za cilj da osnaži mlade ljude, da kroz kreativne ideje i projekte pronađu rešenja za probleme u svojim zajednicama.

Njeno prvo iskustvo sa projektom, iako na početku skromno, zapravo je motivisalo za njen dalji angažman, a jedna od ideja je bila razbijanje predrasuda o ljudima sa juga Srbije.

„Smatram da je jug Srbije ne toliko kulturno razvijen, postoji toliko predradusa o nama, ja sam uvek pokušavala da razbijem te predrasude zato što mi imamo toliko toga da kažemo, toliko kvalitetnih ljudi, ambicioznih mladih, dece koji samo koji samo žele da pokažu ili ostatku Srbije ali i svetu šta sve ovaj mali Leskovac i jug Srbije krije“, rekla nam je Una.

Na naše pitanje da li je uspela da razbije bar neku predrasudu odgovara da misli da jeste i da je upravo tako njeno poznanstvo sa određenim ljudima iz celog sveta sa kojima se i dan danas čuje, to su njeni vršnjaci iz Singapura, sa Tajvana, iz Australije i upravo njima objašnjava gde se nalazi taj mali Leskovac na mapi sveta i  želi da im pokaže lepote svog grada i Srbije, što opisuje kao nešto što je neprocenjljivo.

Svoj aktivizam i planove proširila je kada je upisala leskovačku Gimnaziju koja je kako kaže, najviše oblikovala da bude osoba kakva je danas.

Upravo je u toj školi pokušala da svoje ideje usmeri na određene projekte i naišla je na razumevanje kako adminitracije škole tako i kod svojih drugara.

Opisuje da je to selekcija određenih ljudi sa kojima evo već četiri godine zajedno radi i trude se da vršnjake aktiviraju, a kod aktivizma je najlepše kaže kada oseti da je uradila nešto dobro, neku dobru promenu koja je uticala na njenu zajednicu pozitivno

„Mi smo svi tako mali, mi smo deca sa juga Srbije, deca iz malih sredina ali opet uraditi nešto malo, korak po korak toliko toga dobrog da donesemo i osećaj da se naš glas zapravo čuje i da neko zapravo sluša šta mi imamo da kažemo to je nešto što je stvarno nema vrednost pogotovo u ovom vremenu kada mnogo njih zanemaruje naše ideje“, kaže ona.

Napominje da ima dosta institucija koje imaju sluha za mlade kao što je Leskovački kulturni centar, Narodno pozorište, Omladinska zadruga, za koju kaže da dosta pomaže mladima. takođe i škola koja im pruža veliku podršku i daje slobodu, što je možda najvažnije.

„Da mi sami eksperimentišemo, odvojimo bitno od nebitnog, sami da pokušamo, pa čak i da pogrešimo, jednostavno kada ćemo da grešimo ako ne sada, tako da ima podrške, možda ne onoliko koliko bi bilo idealno“, objašnjava.

Iako postoje brojne inicijative u Leskovcu, Una ističe da se aktivizam mladih u ovom regionu suočava sa nekoliko izazova, kao što su nedostatak informacija, finansijskih sredstava i prostora što često koči realizaciju ideja, a nezainteresovanost među vršnjacima često se dovodi u vezu sa njihovom željom da napuste grad, što je, prema njenom mišljenju, ozbiljan problem.

Još jedan od problema manjka aktivizma mladih u Leskovcu misli da leži u finansijama, zato što se za kulturu generalno sve manje i manje ulaže, ne samo u Leskovcu tako je i ostalim gradovima ali nema toliko podrške iskreno iako bismo mi mnogo toga hteli i imamo neverovatne ideje.

„Puno mojih vršnjaka kaže da samo čeka da ode odavde, da im nije bitno da ulažu u zajednicu kada znaju da će otići, mislim da tu leži njihova nezainteresovanost. To jeste tužno jer ovoj zemlji samo mi preostajemo i šteta je da bistri, mladi umovi odlaze kada zapravo zajedno možemo i da popravimo naše institucije i da pružimo dobru osnovu za mlade ljude koji su spremni da ovde rade, koji će doći posle nas“, smatra Una.

Smatra da se aktivizam dosta graniči izmeđi nekog mladalačkog butna i samoizražavanja.

„Bunt može da bude i jako pozitivan termin i taj naš bunt je zapravo kada uvidimo probleme u sistemu koje ne možemo da ne zato što smo deca već bilo koji čovek sam po sebi, pojedinac ne može da promeni sistem ali udružavanjem i jednim odgovornim, usredsređenim, motivisanim radom, siguran sam da možemo da napravimo barem malu promenu što je jedan početak, put ka boljem sutra“, kaže Una koja planira da posle završene Gimnazije upiše Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu.

Nada se, ali misli da iako se vrati neće da odustane od svog aktivizma, da će tada moći još bolje da se posvetim tome s obzirom da će imati još više kontakata, finansija, a planira da nastavi da se bavi aktivizom i na fakultetu.

Na pitanje da li su nekome predočili te ideje iskreno odgovara da se plaše da ih predoče jer ne znaju kakav će biti odgovor .

„Plašimo se i negativnog odgovora, odbijanja, nekad i ne znamo kome da se obratimo, to je možda i najveći problem, ne znamo ko može da nam pomogne, imamo mi svakakve ideje ali ne znamo i ko može da finansira to, ko je zainteresovan za tako nešto jer u tome nema novca“.

Imala je poruku za mlade koji žele da se priključe aktivizmu: Mogu da krenu sami, da okupe oko sebe par svojih drugara, vršnjaka, da krenu malim koracima, da prvo osete šta je problem, šta je ono što im smeta i onda kasnije realizacija problema i rešenja.

Navela je primere šta bi ona promenila, šta njoj smeta.

„U Leskovcu je najaktulenije nasilje, kao i u celoj Srbiji ali je nasilje možda najveći problem, na vršnjačko nasilje mislim, koje i mi dosta osetimo i koje se vidi, bez srama, sve je tako očigledno i prisutno i mnogo se oseća ali to je nešto što ne znam kako bismo mi mogli da rešimo. Volela bih da postoje možda neke radionice, neki razgovori, ali ne znam kakav bi odaziv bio, takođe je i veliki problem upravo ta nezainteresovanost, manjak obrazovanja, manjak informisanosti i to su neki problemi zbog kojih nam je i teško da radimo i da se aktiviramo još više“.

Što se tiče mesta za izlaske, kaže da postoje ali to je opet za selektovanu grupu ljudi i da neko kome to možda ne odgovara nema gde da izađe a to takođe veliki problem i nešto što je veliki hendikep socijalnog života u Leskovcu s obzirom da se deca i mladi sve manje druže i sve je to postalo više virtuelno.

„Nedostaje nam i još neki bioskop, još neko takvo mesto gde bi mladi mogli da urade nešto svoje, gde bi mogli da pokažu svoju kreativnu stranu, mislim da to najviše fali, da nemamo neke radionice, zanimljive projekte gde možemo da spojimo nekoliko zanimljivih hobija, interesovanja. Mi smo čak razmišljali da otvorimo, da zajedno neki lokal napravimo gde ćemo praviti tematske žurke, dešavanja gde će svako moći da pronađe sebe i ali smo odustali zbog finansija, ne znamo kakav bi bio odaziv, ali polako, ima vremena da se još više aktiviramo i nadam se da ćemo skupiti još ljudi oko nas“, istakla je.

U emisiji ispod teksta pogledajte šta je još Una Stojanović imala da kaže.