Danas je 21. oktobar. Dan koji je nekada, kada bejah đak, počinjao velikim školskim časom i Krvavom bajkom.  Svi mi, raščupani, dobri i loši đaci, znali smo priču o direktoru Muške kragujevačke gimnazije Miloju Pavloviću i njegovu besmrtnu rečenicu koja mu je stavila oreol sveca: „ Pucajte, ja i dalje držim čas“.

Danas je dan kada su se autobusi iz čitave zemlje slali u Šumarice da odaju poštu streljanim đacima u Kragujevcu.

Ne sećam se koji sam razred osnovne škole bio kada sam prvi put otišao u Šumarice, osim, da je bio neki – između drugog i četvrtog.

Ekskurziju smo zarađivali preko đačke zadruge branjem puževa, šipurka, semena bagrema… Sećam se da kada smo sišli u Šumarice, i postrojili se kao pravi vojnici, beše oblačno i neka sablasna tišina. Imali smo osećaj kao da su Nemci tu, oko nas, a da su streljana deca i dalje živa, ispod kamenova, po kojima su ispisani stihovi.

I našli smo na jednom od njih rečenicu: Pucajte, ja i dalje držim čas.

Tada, kao dečak, čini mi se da sam osećao kao da smrt i nije smrt ako u nju ideš sa svojim profesorom. Sada, kao već čovek u godinama, ne znam da u mitologiji postoji uzvišenija smrt od ovog čoveka.

Kome je danas trebalo da pomeri čas kada je streljan?

Možda bi ga učinili mlađim i poznatijim za to vreme ukoliko bi se sat pomerio napred, ili, starijim i mudrim, ukoliko bi se sat pomerio nazad. Nije se uklapalo u satnicu još većeg školskog časa koji se održava u Šapcu.

I na koji su u autobuse utovareni svi nesvršeni, jedva svršeni, doktorirani, masterirani, seminerirani mladolideraši kako bi verovatno čuli: Pucajte, ja i dalje držim čas.

Bitniji je taj čas budućnosti, od časa prošlosti, svakako.

A i ovi đaci, što se uteruju u autobusu po brojnom stanju, su bitniji od onih đaka u Kragujevcu koji su već osamdeset godina mrtvi, a od mrtvih nikakve vajde nema, osim za ozbiljne narode koji znaju da poštuju žrtve svojih predaka.

Pred onim đacima su stihovi napisani od Desanke Maksimović, pred ovim đacima su stihovi ispevani od Jelene Karleuše.

Svako vreme ima svog pesnika.

Pokušavam sadašnje heroje: pesnike koji pišu o volkanju; naučnike učene na Oksfordu, Hensingsu, Kenteberi, Oksfordu; legendarne komandante i vojskovođe; elokvente gospoje sa položenim seminarima posle, naravno, domaćeg prijemnog ispita o uticaju plastike na bestežinsko stanje u glutealnoj i regiji mamma-e ( da ne koristim srpski jezik jer su mi komentatori zamerili da sam prost i neobrazovan), da stavim pred streljački stroj i zamišljam koju bi rečenicu rekli.

Odgovor je: „Mogao bih da  ti dam 7000 evra da me pustiš“

Nemački komandant: „ Ne može“

Naš heroj: „ i još 7000 da streljate, samo me pusti“

Prodali bi ljude za svoj bedni život kao što rasprodaju reke, rudna bogatstva, a školstvo im i onako ništa ne znači.

Završavaju oni fakultete i doktorate i bez srednje škole.

A stranci imaju svoje školarce. Uskoro će i podizvođače da dovode

A sada na gledanje Velikog školskog časa…

Autorski sadržaj teksta nužno ne odražava stva redakcije Jugmedia