Dobar deo stanovništva ne razume značenje reči mentor. Većina se susretne sa njom, onog trenutka kada dobije jednog. Obično, na fakultetu ili  preduzeću. To su osobe koje po zadatku, treba da ih upute u određenu oblast i olakšaju im posao sa kojim se susreću. Mentor ne mora biti starija osoba, mentor je “stariji” samo po iskustvu.

Iako je uloga mentora velika, to nije “one way ticket”,  mora postojati obostrana povezanost. U engleskom jeziku postoji i posebna reč za to “mentorship”. Mentor, početniku pokazuje  teorijsko  znanje, praksu  i  socijalni kapital, sve što će mu kasnije koristiti za rad, karijeru i profesionalno usavršavanje. Pozitivna veza, donosi pozitivne rezultate.

Sa druge strane, životne, svi smo imali prilike da budemo mentori. Način na koji se povezujemo sa “učenicima” definiše da li smo i uspeli.

Sama reč mentor,  potiče iz knjige, Homerova  “Odiseja”. Lik Mentor,  odani je Odisejev prijatelj. Zadatak mu je bio da Telemaha, Odisejevog sina, pripremi za sve nedaće koje ga očekuju u životu (često se kroz njega javljala Atina, boginja mudrosti). Možemo reći da je mentorisanje prisutno u Evropi “od davnina”.

U Americi se pojavilo dosta kasnije, tek u drugoj polovini dvadesetog veka. Oni su ga “usavršili”, uzeli mu dušu. Razultat ispred ljudskosti. Socijalni deo je izbrisan, pa tako, po meni, to i ne može da se naziva mentorisanjem u pravom smislu te reči.

Profil takvog uvođenja u posao,  odomaćio se svuda u svetu. Nažalost, kao u mnogo čemu drugom, za tim, ne kaskamo za ostalima. Počeli smo i da ih pretičemo.

Da “šaram” malo, iskoristiću dva istraživanja iz oblasti koje dobro poznajem. Film i sport. U Holivudu su vršili istraživanja o dužini života glumaca,  oni koji su osvojili Oskara živeli su u proseku četiri i po godine duže od onih koji ga nisu imali u svojim vitrinama. Iz ovoga se vidi da je dobijanje medalja i potvrda pobeda važna za ljude. U sportu, u NBA ligi, radili su istraživanje gde su poredili uspehe strogih i agresivnih trenera sa pozitivnim. Strogi su u prvi plan isticali greške igrača, često su ih kažnjavali i stvarali im pritisak moranja pobede. Pozitivni su  hvalili svoje igrače, bili su blaži u kaznama, a loše emocije su ispoljavali  na parketu “u prazno”, dok je tekla utakmica.  Na kraju,  uporedili su i dužinu života igrača kod oba trenera. Više uspeha u pobedama imali su agresivni treneri,  u brojkama za petnaest posto. Ipak, igrači koje su oni trenirali, živeli su kraće od igrača pozitivnih trenera. Satisfakcija u pobedama nije donela prednost u kvalitetu života . U ekipama su mentori obično stariji igrači prema novajlijama, ali i treneri  igraju tu ulogu i pored toga što im ona nije primarna . Vidimo da je trenerski, a i mentorski odnos, uticao na komfor života mnogo više nego pobede i trofeji.

Radim sa decom kao fudbalski trener. Decom, starosti od šest do deset godina. Treniram i sina. Nije posedovao talenat kada je krenuo sa treninzima. Za godinu dana, upornošću je uspeo da stigne one najnaprednije. Sada pobeđuje, daje golove, ubira plodove rada. Trebalo bi da sam ponosan, pogotovo što imam velikog udela u tome. Međutim, jedan događaj sa poslednjeg treninga me je naterao da se postidim i napišem ovaj tekst.

Prestanite da vičete na Andreja – presekao me je glas majke jednog dečaka.

Moram nekako da mu skrenem pažnju na grešku – odgovorih.

Znate šta, njemu skrećete pažnju mnogo češće nego drugoj deci – nastavila je.

To mi je sin, ujedno,  pokazujem drugima, nema protekcije, na greškama se mora učiti –  rekoh joj smireno.

Ma ne derite mu se toliko, ja se sećam Vašeg sina kada je počeo da trenira, pogledajte ga sada, šta više hoćete od njega? – bila je uporna.

Htedoh joj reći da je odnos na koji se žali i zaslužan  za napredak, ali  samo pognuh glavu. Pa i košarkaši smirenijih trenera pobeđuju, osvajaju medalje, znao sam da nisam u pravu.

Bravo! – često deci govorim kada su dobra u nečemu.  Često ih ohrabrujem, samo, shvatio sam da to mora da mi bude prioritet. Moram napraviti pravu vezu, mentorsku.  Možda sam postigao cilj kao trener, kao čovek sam promašio. Teško je odvići se sada, pogotovo što u današnjem društvu, čovek i nema baš za šta da se uhvati.

Svi smo postali šampioni u traženju grešaka, mentorstvo smo preokrenuli u suprotan smer. Tačno je da živimo u kapitalizmu, mnoge firme bi “ubile” za petnaest posto profita više ali… Umesto da skrećemo pažnju na znanje, da ga ističemo, dali smo prednost lošim stvarima. Sami ih izbacujemo u prvi plan.

A ima puno onih dobrih,  onih za pohvalu.