Na samo nekoliko kilometara od Leskovca nalazi se Kumarevo – selo sa oko 200 domaćinstava, manje od hiljadu meštana i nekolicinom fabrika. Naočigled izostavljeno iz infrastrukturnih planova, bez ustanova, institucija, marketa i mesta za društvene aktivnosti, Kumarevo je, ipak, selo koje stanovnici nikada ne bi napustili.

Nekima nedostaje voda, dok je drugi imaju. Nekima nedostaje prevoz, dok se drugi služe svojim vozilima. Nekima nedostaje sadržaj za decu, dok pojedinci ne bi ni da stupe u brak, ali svi su saglasni oko jednog: žele da dobiju kanalizaciju.

This slideshow requires JavaScript.

„Iz nekih prijateljskih izvora saznao sam da samo Kumarevo nije ušlo u projekat za kanalizaciju. Sva sela odozgo – Krajince, Zloćudovo, Nomanica, Bratmilovce, Bobište, Mrštane i druga su ušla, samo mi nismo. Vodu smo dobili, imamo vodu ali je za neke građane skupo da je uvedu. Dajte kredit, pomognite na rate, na tri, četiri, pet godina. Zar se ne isplati Vodovodu da da vodu, da naplaćuje malo više i da naplati to što ugradi ljudima? U Kumarevo samo oko 20 kuća ima vodu“, priča naš sagovornik Jovan Stojanović.

Stojanović se, kao i većina meštana, bavi poljoprivredom. Jedan je od tri najvećih proizvođača u Kumarevu, a svoj posao započeo je kao dvadesetšestogodišnji mladić sa samo četiri ara, a sada ima dva hektara. Međutim, da bi došao do svojih plastenika, s vremena na vreme sam finansira uređenje puta koje je u vlasništvu Grada.

„Grad ga nikada nije napunio. Pre dve godine sam dao hiljadu evra da se popuni put do mojih plastenika. Sad sam pitao Mesnu zajednicu, kažu „Videćemo“. Ako ga napune – dobro, ako neće – moraću ja opet“, objašnjava on.

This slideshow requires JavaScript.

Sa druge strane zatičemo Radeta Mitića, razočaranog starijeg gospodina zbog, prema njegovim rečima, loših uslova za bavljenje poljoprivredom.

„Ovde je nekada više od pola sela je radilo i u firmama i oko poljoprivrede, ali sada nemaju uslova. Nekada si mogao da prodaš sve živo, sada ne možemo da prodamo. Poljoprivrednici su skroz ugroženi zbog otkupne cene. Ako nemam od čega da živim, neću ni da ga proizvodim. Mislim da Grad ne ulaže ništa, samo u velike poljoprivrednike. Ovde imaš tri, četiri kuće koje mogu da rade taj posao“.

Ali to nije jedino na šta su se našim novinarima požalili ljudi iz Kumareva. Uprkos tome što se stiče utisak zajedništva, navode da se „ljudi ne druže kao ranije“. Ipak, to nije slučaj i sa decom, koja vreme svakodnevno provode na igralištu u centru sela, pa bi zbog toga voleli da dobiju i mobilijar.

„Samo nam treba malo više da se poradi, za decu da ima ljuljaške, te spravice, mobilijari. Mada ima nešto, ali još fali. Mesna zajednica je stavila novu ogradu, pesak smo stavili, okosili travu. Sada je pitanje mobilijara. Kada se to radilo, pomagali smo oko fizičkih poslova. Niko neće da kupi taj komplet što treba za decu. Voleo bi da grad pomogne“, dodaje Stojanović.

U ovom malom selu ponikli su brojni dobri đaci, pa i studenti. Mnogi od njih sada su lekari, kao i Stojanovićev sin, iako u Kumarevu nemaju nijednu zdravstvenu ustanovu.

Prva i njima najbliža ambulanta nalazi se u susednom selu Bratmilovce, a u retkim, hitnim situacijama, moraju do Leskovca – a to nije jedini razlog, jer mnogi od njih rade u gradu.

„Imamo samo četiri linije do grada. Vozi nas Mitić prevoz. Malo je, ali nekako uklapamo ili idemo sopstvenim kolima. A u selu imamo tri firme i jedan salon nameštaja“, kratko nam je kazala jedna prolaznica koja nije želela da stane ispred objektiva JuGmedie.

U selu su imali i jedan od najboljih fudbalskih klubova na teritoriji grada Leskovca, FK „Kumarevo“ i stadion, ali su ugašeni. Prilaz oko stadiona je urastao, a jedna od prostorija, tačnije nekada svlačionica, sada služi za okupljanje članova Mesne zajednice, mada nam je većina meštana rekla da ne znaju ni ko je predsednik, ni kada se održavaju takvi sastanci.

This slideshow requires JavaScript.

Prelepo zdranje crkve Svete Petke zatekli smo prazno. Obilaze ga samo tokom praznika. Istureno odeljenje Osnovne škole „Radoje Domanović“, u kojoj takođe nije bilo nikog, učenici iz ovog kraja pohađaju do četvrtog razreda, da bi obrazovanje nastavili u Manojlovcu ili Bratmilovcu.

„Postoji i vrtić ali ako ne dođe bar pet deteta, ne rade. Skupe se deca od tri do pet godina dva puta nedeljno na privikavanje“, ističe jedna mlada mama, koja je takođe želela da ostane anonimna.

Tempo života, kakav je u većim i gradskim sredinama, Kumarevčanima se ne dopada. Ne bi, kažu, menjali njihov vazduh za gradski, ali bi voleli da lokalna samouprava „malo više obrati pažnju i na seljake“.

„Nekada se osećamo kao da nas se sete samo pred izbore, a posle zaborave“.

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.