Син ми је пред крај прошле године напунио дванаест година. Иако је паметан и виспрен, сматрам, дете је, још увек, у правом смислу те речи. Често, када бих видео промену расположења, поготово када је узнемирен, покушавао сам да одгонетнем разлог, да уђем у главу – увек безуспешно. Никада ми није пристајала улога Бога, улога коју сам волео себи да наметнем, да разумем, да разложим  – похвалим, осудим и да на крају све буде у реду.

Преувеличавајући бивствовање своје, било ми је тешко да схватим, како и други могу утицати на емоције мојих драгих, како и њих тиште сопствене грешке. Било ми је тешко да установим како и дете може имати своје ја, како може знати и за добро и лоше, како може поставити вредносни систем другачији од мог, где он сам, мој син, није центар универзума.

Рушећи ми свет, разумним тезама, ипак није успео да ме увери како је довољно зрео. Наравно, притисак који му правим, није усмерен ка његовом свету, ка његовим циљевима, већ, и поред свега, ка мојим. Ваљда ја знам шта је најбоље за њега!

Нажалост, успео сам на тежи начин да научим како све оно што знам о деци, све оно што би требало по мени да представљају – да скратим, ма немам појма.

Сећам се како сам се најежио, док сам гледао интервју Мире Адање-Полак са Зораном Станковићем, када је спомињући књигу, Злочин је злочин прећутати (документа о страдањима Срба у Хрватској и БиХ од 1991.-1992. године), говорио о догађају који је оставио највећи утисак на њега у читавој каријери.

Колико је страшна околност довољно говори податак о основном занимању бившег министра – патолог. Наиме, када је Мајка сазнала да је једини начин, да се њен син врати са ратишта, да добије слободне дане, смрт једног од родитеља – без икаквог двоумљења се обесила.

У том тренутку све оно што сам преживео ми је изгледало као бајка, а податак који сам чуо нисам могао да упоредим ни са ужасима које сам видео у филмовима, а одгледао сам их поприлично, од свих особа које познајем – највише. Лако све ово изгледа када се пише, али, када прескочим овај пасус, па прочитам последњу реченицу поново – није ми добро. Деловало ми је да ће то остати као нешто најгоре што сам икада спознао.

Опет нисам био у праву. Баш на нашој Југмедии сам сазнао о самоубиству дечака из Негосавља код Медвеђе. На неком другом месту сам, мало касније, прочитао и детаље о немилом догађају.

Познавајући другове свог сина, познавајући стотине друге деце које смо сретали на фудбалским утакмицама широм Србије, покушавам да замислим сва та лепа лица, како прилазе столу, узимају хемијску оловку и пишу опроштајно писмо. Пишу горко писмо, пишу као да су их хиљаде таквих написали, пишу како не могу више… Са једанаест, дванаест година, деца која иду у шести разред.

Замишљам оне у најугроженијим пределима како живе. Иду у школу, играју се, брину о оценама. Деца, у забаченим селима, замишљам их како брину о оценама, и штеде. Поред свега, свих проблема, успеју и да уштеде неки евро. Можда ће затребати.

Замишљам их како прилазе закључаној фиоци и обијају је. Унутра је пиштољ. Скрхан од бола, са сузама које лију преко образа, овде стајем. Стајем да се не бих кајао до краја живота, стајем како бих пробао да из овог сивила извучем бар нешто што ће ми бити као путоказ.

Пре свега, хтео бих да изјавим саучешће породици, и дам подршку да издрже. Нека не сумњају у своје одлуке, нека знају да нису нигде погрешили, да су били добри родитељи, нека не слушају злураде коментаре, нека знају да се то није догодило због оцена, нека знају да је опроштајно писмо само доказ каквог су малог генија одгајили. Нека скупе снагу јер имају и сад због чега да се боре. О томе зашто се такве ствари дешавају, ми, обични смртници, никада прави одговор нећемо знати. Не кривите себе!

Чувени Михајло Пупин је рођен у Идвору, у Банату. Пупин се није стидео свог порекла, напротив, хтео је да сваки живи створ зна одакле је поникао и испред презимена,  нашла се реч „Идворски“. Основно образовање је завршио у свом крају. Поред свих научних почасти, добио је Пулицерову награду за аутобиографско дело.

И, док се људи у Лесковцу, и другим градовима, не само у Србији него широм света, џиповима боре за паркинг места око „престижних“ вртића и школа, Пупин је хтео да укаже како обично, пастирско, бистро дете може да утре себи пут до небеских висина, може да постане један од најпознатијих научника свих времена. Не само он, и Никола Тесла је одрастао у сличном окружењу.

Никада ми није пало на памет да здрава српска села видим као – интелекутални потенцијал. Обично бих за децу у тим областима, помислио да су заостала знањем. Обично бих помислио да имају много блажи критеријум оцењивања, да им је доста тога поклоњено на уштрб градске деце. А, истина је, као и увек, негде на средини.

Светла велеграда би морала бити уперена и ка њима, јер ако им породица буде једина веза када успеју, не знам какав би понос онда ми као народ требали да имамо, као што је безразложан и у случају горе два споменута научника.

За почетак, можда је и довољно, да све куће у селима добију по један примерак књиге „Са пашњака до научењака“. За остало ће се деца побринути.

П.С.

Нека ти је лака земља мило дете.