Zeleni planinski vrhovi, bistre reke i plodne doline koje okružuju opštinu Medveđu pružaju izuzetne uslove za poljoprivredu. Stanovnici ove male opštine ponosno nastavljaju tradiciju sadnje raznih vrsta voća – od malina, kupina, jabuka, do vinove loze. Ovi zanati nisu samo posao, oni su način života koji se prenosi s kolena na koleno.

U takvom okruženju, ljudi se oslanjaju na tradiciju i vlastitu snagu, a tada nastaju proizvodi koji nisu samo ekonomski, već i kulturni, jer svaki plod ovih vrednih poljoprivrednika nosi deo tradicije i strasti prema zemlji koju gaje.

Jedan od njih je i Miloš Ilić, mladi vinar i poljoprivrednika, a njegova priča pokazuje da se i na selu često može doći do neočekivanih puteva.

Milošev susret sa vinom nije bio planiran, već je nastao sasvim slučajno, Kako sam kaže, kao i mnogi drugi iz Medveđe, počeo je sa malinama.

Godina je bila 2016., a on je, priseća se, otišao na Kopaonik po rasad, ali tada nije znao da će mu to putovanje doneti mnogo više od planiranih malina.

Na poklon je, naime, dobio oko stotinak sadnica kupine, koje je čovek pripremio za nekog drugog, ali se taj nikada nije javio.

Doneo je odluku da posadio te kupine, uveravajući sebe da „nikada ne može da škodi.“

„Kupine su rađale tri puta bollje od malina, iako im nisam posvećivao nimalo pažnje (bez navodnjavanja). Kada je prve godine kupina rodila, imao sam previše roda za sok, džem… a premalo za prodaju pa sam odlučio napraviti vino. Napravio sam nekih 50-ak litara i uglavnom podelio prijateljima, kojima se jako dopalo“, priča Miloš za Jugmediu.

I dok su maline, uz velike investicije i konstantnu pažnju, donosile plodove, kupine su, gotovo bez truda, davale izvanredan urod.

Vremenom je, kaže Miloš, postao svestan da su kupine zapravo pravi dragulj. Kako je „crvena groznica“ – sveprisutni trend masovne sadnje malina – pomalo prolazila, odlučio je da zadrži svoje kupine.

Uz to, vino koje je proizveo bilo je toliko dobro da je u njemu video potencijal za ozbiljan posao.

Sagradio je vlastiti podrum i prilagodio ga potrebama svoje proizvodnje.

Prostor je uredio funkcionalno i estetski, a pažnju je posvetio i higijeni, dok je u industriji vina još jedan korak napredovao: u svojoj proizvodnji koristi isključivo kupinu, bez ikakvih veštačkih dodataka.

„Nikada nisam koristio veštačke kvasce, enzime, arome… Samo kupina“, naglašava.

Njegov moto je jasan: čist, prirodan proizvod koji je rezultat strasti prema zemlji i tradiciji.