Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede saopštilo je da je usvojen Pravilnik o izmeni i dopunama Pravilnika o načinu ostvarivanja prava na osnovne podsticaje u biljnoj proizvodnji, kojim se definiše obaveza pravdanja sredstava računima za repromaterijal.
Visina osnovnog podsticaja ostaje nepromenjena i iznosi 18.000 dinara po hektaru. Sredstva će biti isplaćivana direktno na račune poljoprivrednika, uz obavezu da primljeni iznos u celosti opravdaju računima za nabavku semena, sadnog materijala, mineralnog đubriva i sredstava za zaštitu bilja.
Kako je navedeno u saopštenju, prihvatljivi su računi izdati u periodu od 1. avgusta 2025. do 31. jula 2026. godine, a rok za pravdanje isplaćenog podsticaja je takođe 31. jul 2026. godine.
Pravilnik precizira da elektronske fakture moraju biti u XML formatu, dok fiskalni računi moraju sadržati broj poljoprivrednog gazdinstva (BPG), JMBG za fizička lica ili matični broj za pravna lica. Za ovu godinu prihvatljivo je i unošenje PFR broja sa računa.
U slučaju da korisnik ne opravda celokupan iznos, biće u obavezi da srazmerni deo sredstava vrati u skladu sa zakonom.
Javni poziv za podsticaje po hektaru biće raspisan u ponedeljak, 2. marta, i trajaće mesec dana. Iz ministarstva poručuju da će se isplata vršiti odmah po dobijanju i obradi zahteva, odnosno tokom trajanja javnog poziva.
Ministar poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Dragan Glamočić izjavio je da je cilj ovakvog načina isplate usmeravanje državne podrške direktno u poljoprivrednu proizvodnju i sprečavanje zloupotreba.
Pravilnik stupa na snagu dan nakon objavljivanja u Službenom glasniku.
Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram, TikTok i X (Twitter)!
Budite uvek u toku dešavanja!
Naravno da moraju da pravdaju. Kod mene na poslu, traže svakog meseca račune za gorivo da bi opravdao prevoz. Ako mogu ja, mogu i oni. Na kraju krajeva, svet je umrežen. Danas, hranu možemo uvesti iz celog sveta. Albanski paradajz je odličan.
Ajde ne zvoncaj više. Idi u Albaniju.
18.000 DINARA po hektaru. Pa Vucicu ti nisi normalan. Pa na sta sve dajes pare, pa koliko kosta bezvezna voznja tvojim avionom. Ne, bez 50.000 dinara po hektaru ostajemo bez poljoprivrede. Jos vise ce biti zakorovljenih njiva.
Kvasac za hleb nismo imali kad udari Korona.
Velike pare države na zapadu daju poljoprivrednicima da bi imali i mleko i sir i hleb i meso i mesne proizvode.
Koliko mi dajemo?
Sela nestaju, zemlja zapada u korov, a najgore je što je skoro pa sramota biti seljak (poljoprivrednik).
Umesto da nam razboritost naloži da seljaci budu najbogatiji i da hrane ima dovoljno za sve i više od toga mi uvozimo i mleko i meso (i kvasac verovatno) a njive i zemlja stenju i zapomažu. Jauk je do neba. Ali ovom režimu izgleda da su važniji klaker i zašećerene vodice, medena srca i šećerleme i obećanja i darivanja.
Klaker, kokta, oranžada i naravno boza i limunada. E to je deviza. I obećenja obećanja, obećanja. To bi mogao biti i slogan. Hleba i igaraza narod naš
Navali narode!!
idu izbori!
Neki već zadovoljno trljaju ruke.
Ne neki – mnogi.
Će kapne nešto.
Pogledajte žene iz Lebana, kako su se udružile kad su im prodali fabrike, a nji na ulicu. Niste ih, početkom ovoga veka, videli da se deru po ulicama, već su krenule organsku poljoprivrednu proizvodnju da rade i žive. Danas to što proizvode preradjuju i izvoze na nemačko govorno područije. Ukolko ne znate kako to da radite otidite do Lebana i pitajte. Rećiće vam se!
Žene u Lebanu su heroine.
Rade u kući i na poslu.
Tridesetak njih u socijalnom preduzeću “ Radanska ruža“ isto toliko u privatnom preduzeću „Vidra“ zatim najviše u „Lebanteksu“ – turskoj firmi. Žene u Lebanu rade u obrazovanju, zdravstvu u trgovini… Rade kao advokatice nastavnice, doktorice…
I da sumiramo. Trideset žena u Lebanu pravi ajvar, isto toliko plete džempere a blizu sto žena mota štringle. Zatim rade sa decom, leče ljude, beru maline, čiste a uz to obavljaju kućne poslove i zato su heroine i junakinje našeg doba i veliki borci i primer za mnoge Lebančane.
Nikako neću reći da su mučenice već heroine i junakunje našeg doba za razliku od mnogih Lebančana.
Žene u Lebanu ne viču i ne deru se ulicama. To nisu nikada činile. Jesu bile u protestu a protest je izražavanje neslaganja i nezadovoljstva a ne dranje gospodine Miroslave Joviću.
Pravi Lebančani se ne skrivaju iza žena već stoje ispred njih da ih zaštite.Nisu prodavci iluzija i šećerlema. Ako i prodaju limunadu to čine u poslastičarama a ne na funkcijama i u medijima.
Veliki pozdrav iz Lebana gosp. Miroslave Joviću.
P.S. Oni koji su prodali fabrike i okoristili se moraju na sud da budu primereno kažnjeni i da pokradeno vrate.