Sekretar Saveza samostalnih sindikata Srbije za grad Vranje, Miodrag Trajković, već punih četrdeset godina ispisuje burne stranice istorije ovog sindikata. U njemu je radni odnos zasnovao daleke ’81. godine posle odsluženog vojnog roka.

Iako je tada imao priliku da počene da radi u tadašnjem SDK-a, on je odbio poziv jer je želeo da se bavi sindikalnim radom, a imponovalo mu je i to što se ova organizacija nalazila u zgradi tadašnjeg Komiteta u kojoj su se donosile važe odluke za razvoj Opštine Vranje.

Otuda je sa velikom odgovornošću radio svaki posao koji mu je u poveren u sindikatu. Ovo se pogotovo odnosilo na dodelu novčane pomoći socijalno ugoženim radnicima koja je išla preko sindikata, a u čijoj realizaciji je učestvovao i on.

Rehabilitacija i zdravstveni oporavak za radnike

“U tom periodu postojao je i Fond za prevenciju radne invalidnosti i rehabilitaciju, a finansirao se tako što je svim zaposlelnim radnicima na kraju meseca odbijano 0,002 posto od bruto dohotka. Pravo na korišćenje sredstava iz ovog fonda imali su oni radnici za koje se putem medicinske dokumentacije utvrdilo da su stekli pravo na ovu pogodnost”, priča.

Trajković i naglašava da je sve to rađeno uz pomoć Fonda PIO i da je u to vreme na ovaj način veliki broj radnika išao na rehabilitaciju i zdravstveni oporavak u raznim odmaralištima.

Vranjski sindikat je za svoje članove redovno organizovao i letovanja u saradnji sa društvenim preduzećem “Vranje Turs” na otplatu u više rata.

Sve njih je naš sagovornik lično ispraćao iz Vranja i odlazio kući tek pošto bi i poslednjeg putnika ukrcao u autobus.

Radnici su na odmor uglavnom odlazili u Crnu Goru, ali i u sindikalno odmaralište u blizini Dubrovnika u Hrvatskoj zajedno sa svojim porodicama opremljeni samo najosnovnijom garderobom. Nisu nosili ništa od hrane jer su imali obezbeđen hotelski smeštaj.

Kao nekadašnjem aktivnom sportisti za njega je posebno uživanje bio rad na organizaciji Radničko sportskih igara na nivou sindikata u raznim sportskim disciplinama. Ovo pogotovo što su na tim igrama pojedina preduzeća znala da uspostve neku od poslovnih saradnji.

Ove igre toliko su bile popularne da se u vreme njihovog održavanja na nekadašnjem sportskom terenu ispred Doma Vojske znalo da okupi i po dve hiljade ljudi koji su zdušno navijali za svoje ekipe.

“Sa dvema našim košarkaškim ekipama, muškom iz ”Zavarivača” i ženskom iz “Simpa” jedne godine smo se plasirali u sam vrh Republičkih sindikalnih igara koje su se održavale u Čačku. Mislim da smo tada mogli i više, ali su nas u tome sprečile ekipe koje su u svojim redovima imale igrače koji su se profesionalno bavili košarkom”, tvrdi Trajković kome to nije moglo da promakne s obzirom da je pre zaposlenja i sam aktivno igrao košarku za K.K. “Jug” Vranje.

Kada nije bio angažovan na ovom ili nekom drugom poslu on je imao obavezu da jednom mesečno obiđe sve sindikalne organizacije i učestvuje u njihovom radu, a na kojima je razgovarano o uslovima rada zaposlenih radnika, zaštite na radu, isplati zarada.

On ističe da tada nije mogao da se donese ni jedan zakon koji se odnosio na prava radnika bez javne rasprave koja je obično počinjala u sindikalnim organizacijama, a završavala se u Veću Saveza sindikata Srbije.

“Pri našem sindikatu godinama uspešno funkcioniše radno pravna zaštita. Stručnost naših pravnika pogotovo je dolazila do izražaja na Sudu udruženog rada koji je uvek sudio po pravdi, pa su tako mnogi radnici vraćeni na posao, a mnogi dobili zakinute jubilarne nagrade, topli obrok, regres”, kaže Trajković.

Višestranačje poljuljalo redove sindikata

Snaga ovog sindikata znatno je poljuljana uvođenjem višestranačkog sistema, ali je njegovo rukovodstvo brzo konsolidovalo svoje redove reorganizacijom sindikalnih organizacija. U još težem položaju su se našli devedesetih godina u vreme raspada zemlje kada se njihova aktivnost bukvalno svela na rešavanje socijalnog pitanja radnika.

“U to vreme u našu zemlju je stizala značajna humanitarna pomoć iz inostranstva i mi smo u saradnji sa Crvnim krstom i Centrom za socijalni rad delili pakete iz ove pomoći. Prikupljali smo pomoć u ogrevu i hrani i za Srbe u Erdutu. Ogrev smo prikupili zahvaljujući rukovodstvu Šumskog gazdinstva”, kaže Trajković.

On takođe ističe da su tih nesrećnih godina mnogi ljudi sami zakucali na njihova vrata tražeći pomoć.

Njihov primer sledila je i jedna majka, inače supruga jednog mobilisanog radnika “Zavarivača”, koja je živela u iznajmljenom sobičku sa dvoje dece bez trunke ogreva.

“Njoj smo bukvalno za dva dana obezbedili ogrev. Odneli smo im i hranu, a kada smo to stavili na sto, prvo što su deca pojela bio je hleb”, priča

Trajković i naglašava da je i sada ponosan na svoj sindikat koji je u to vreme organizovao pomoć i za jednu majku iz Nove Brezovice sa dvanaestoro dece, iako nije bila član njihovog sindikata i da mu je veoma drago kada čuje da su sva ta deca stasala u dobre ljude.

Zbog takvog načina sindikalnog rada koji je nastavljen i posle završetka sukoba na teritoriji bivše SFR, sindikat je trpeo ogromne kritike, a Trajković kaže da je tih dramatičnih godina na taj način sačuvan socijalni mir u zemlji i da nije bilo štrajkova.

Ovakav vid protesta radnika im je, međutim, zakucao na vrata već 2.000. godine kada su zbog procesa sprovođenja privatizacije preduzeća u Pčinjskom okrugu masovno odlazila u stečaj, a radnici na Tržište rada.

Radnici TIV-a iz Vranjske banje nisu imali čak ni pravni osnov za odlazak na Tržište rada, a samim tim i ostvare pravo na zdravstveno osiguranje.

“Mi smo u teškim razgovorima sa njihovim poslodavcima uspeli da im to omogućimo”, priča Trajković i dodaje da su svi zaposleni u njegovom sindikatu bili uz svoje članstvo i u “Jumku” gde je štrajk trajao devet meseci i gde su se aktivno zalagali za opstanak firme .

Posebno teška situacija za njegov sindikat u tom periodu bila je kada su unutar firmi stvoreni krizni štabovi i kada je u njima počeo da deluje Sindikat “Nezavisnost” koga je stvorila Međunarodna organizacija rada posle demokratskih promena u zemlji.

“Na svu sreću radnici su vrlo brzo shvatili o kakvom sindikatu je reč i počeli polako da se vraćaju u naše redove”,i stiče Trajković.

Sindikat nije remetilački faktor

Ovako osnaženi predstavnici Saveza samostalnih sindikata Srbije za Grad Vranje ulazili su čvršće u pregovore sa stranim poslodavcima koji su počeli da otvaraju firme i zapošljavaju radnike na teritoriji Pčinjskog okruga.

Otuda im je pošlo za rukom da u bivšem “Geoksu” koji je zapošljavo 1.500 radnika stvore svoju sindikalnu organizaciju i uspostave socijalni dijalog.

U pogonima ove fabrike sada radi “Teklas”, koji je, prema informacijama ovog sindikata koji u njemu nema svoju organizaciju, vrlo korektan prema svojim zaposlenima.

I pored toga, međutim, Trajković tvrdi da u praksi imaju mnogo slučajeva gde se ne poštuju radnička prava iz radnog odnosa i da poslodavcima u takvim situacijama ne odgovara dijalog sa sindikatom smatrajući ga glavnim remetilačkim faktorom.

“To je pogrešno mišljenje. Sindikat je uvek za dijalog u spornim situacijama i poštovanje prava radnika”, kategoričan je on.

Ovaj prekaljeni sindikalista će u zasluženu penziju otići za dve godine i to gotovo u isti dan sa svojim predsednikom Ružicom Stošić, a kada će njegov sindikat obeležiti 120 godina postojanja.

Njihova mesta zauzeće neki novi ljudi koji će njihovu sindikalnu organizaciju i nadalje uspešno voditi.