Sećate se onog filma  „Jesen u Njujorku“, u kome glavnu ulogu imaju Ričard Gir, Vinona Rajder i grad Njujork? Stvaraoci ovog, pomalo njanjavog filma, tačno su znali kako da začine romantikom ovu filmsku priču, tako što su snimali očaravajuće kadrove u kojima Njujork šuška svojom jesenjom lepotom. Kakva je to magija prirode koja u ljubavnom zanosu obgrljuje crveno-žuto lišće i vetar koji ga otpušta sa grana drveća!

Zamislite kako šetate sa voljenom osobom pored sebe, držeći se za ruke, dok vam topli, jesenji zraci sunca isijavaju sreću na licu. Nekako vam se ova slika ne uklapa u realan život, zar ne? Jer ne živite u romantičnom filmu. Vi živite u Srbiji.

Vaša sudbina, izgleda ima drugačiji žanr. Posmatrate ljude koji užurbano prolaze pored vas. Toplo i primamljivo jesenje sunce ne oslikava niti zaljubljenost, niti sreću na njihovim licima. Njihove su misli učvorene u obaveze i brige, njihov sluh ne registruje šuškanje lišća koje podseća na ljubičastu podsuknju crne sluškinje iz čuvenog klasika „Prohujalo s vihorom“.

Jesen je možda i vas očarala svojom lepotom. Ali vam se ti kadrovi naglo prekinu onda kada vas stalno presreću ljudi koji vam traže humanitarnu pomoć za bolesnu decu. Ne možete a da se ne postidite kada prolazie pored njih. Ili, žurite s posla kući i u toj žurbi, sa uzdahom koji vam puni plućna krila, očarano posmatrate lišće koje po vama pada kao zlatna kiša, a potom se taj osećaj u vama naglo gasi, kao prekidačem za svetlo, dok prolazite pored jedne, druge, treće prodavnice polovne garderobe. Koliko ih već ima?! Na šta vas podsećaju? Na sta vam slute? Prošetali biste gradom da se na suncu ogrejete ali bojite se da ćete ponovo sresti onog komšiju koji je ostao bez posla i koji još uvek odlazi na ’’šaljivi’’ sajam zapošljavanja. Kakva je to snaga u čoveka, pomislite, da iznova otrpi poniženje?

Ova jesen treba da vam zamiriše na pečenu papriku od koje voda polazi na usta, dok vi stalno imate neki bljutavi ukus u ustima. Ukus poraza. Jedino što možete namirisati su tužne devedesete koje vam se ponovo vraćaju. U kojima, sem dobre muzike, ničeg dobrog nije bilo.

Znam, vi biste želeli da je drugačije. Da cene ne skaču kao lažni statistički pokazatelji ekonomskog napretka, da su penzioneri vitalni i zdravi a ne večito poniženi, da su mladi malo više načitani, da se ne stidite pred svetom jer ste siromašni. Da ste prkosni i hrabri kao što ste vekovima bili. Da ste ponosni na sebe kao što su to vaši preci bili. Da vam je bar malo te proklete petlje u zubima da se oduprete ovom ludilu koje vam dolazi.

Borićete se, jašta! Zbog sebe i zbog onih koje volite. Jer, lako je predati se očaju. Odgurnuti od sebe sve lepote ovog sveta i nadureno čekati da se neko čudo desi. Opsovati i odustati od sebe i drugih. Sedeti u nekom mračnom ćošku dok vam život ne iscuri kao peščani sat.

Znate, pomalo podsećate na Šarlot, koju glumi Skarlet Johanson u filmu ’’Izgubljeni u prevodu’’, kada kaže: ’’Pokušala sam, znaš? Ali je teško kada si uplašen.’’

Jeste, teško je. Ali vi niste uplašeni, zar ne?

dr Nataša Dimitrijević