Otkako je otišao u penziju a decu udomio, amaterski slikar Mita Ristić iz Vranja se u potpunosti posvetio ovoj umetnosti. Otuda ove tople junske dane mahom provodi u debeloj hladovini svog ateljea gde polako privodi kraju slikanje slika iz svog slikarskog opusa “Buđenje”, a za koje se nada da će uskoro moći da ih prikaže svojim sugrađanima na samostalnoj izložbi.

Glavni asocijativni identitet ciklusa “Buđenje” je petao, kako je to svojevremeno zapisala Maja Krstić, diplomirani istoričar umetnosti. Simboličke interpretacije ovog motiva, prema njenim rečima, bi mogle biti brojne, a zajedničko svim potencijalnim izvorima tumačenja bila bi iskonska snaga svetla i vatre koja se snažno prolama kroz praskozorje buđenja.

Ristić je od kako zna za sebe želeo da se bavi slikarstvom, međutim, čudni putevi gospodnji su ga najpre odveli u Zagreb gde je završio saobraćajnu školu, a potom ponovo vratili u Vranje gde je radio u radnji svog oca, inače pozantog opančara i obućara.

U tamošnjem “Simpu” zasnovao je radni odnos zahvaljujući tadašnjm generalnom direktoru, Draganu Tomiću, koji je u njemu prepoznao odgovornog radnika. Iako je u ovoj firmi stalno napredovao na poslu i uz rad se školovao za inženjera organizacije rada, on je težio da se na isti način dokaže i na slikarskom platnu. Zbog toga je kada je u tadašnjem fabričkom listu pročitao tekst o svom kolegi koji se bavi slikarstom, odmah otišao kod njega, opremljen novim četkicama i bojama, da nauči sve što može. Učeći od njega kako se priprema slikarsko platno on je polako, ali sigurno ulazio u svet slikarstva iz koga nikada nije poželeo da ode.

Taj susret, koji se dogodio negde osamdesetih godina, je za njega bio prekretnica i otada osim što se ne odvaja od svojih boja i četkica, on u domenu slikarstva grabi krupnim koracima napred. Njegov rad primećen je i od likovnih kritičara koji su znali u svojim kritikama da istaknu da nema amaterskih slikara, već samo dobrih i loših, svrstavajući Ristića u prvu kategoriju.

Tokom proteklih godina  je za svoj umetnički rad dobio mnogo nagrada i priznanja. Iza njega su i brojne izložbe u zemlji. Izlagao je i u Parizu, a najviše u Severnoj Republici Makedoniji i bio učesnik mnogobrojnih likovnih kolonija u zemlji i inostranstvu. Član je udruženja likovnih umetnika u zemlji i počasti član Udruženja profesionalnih slikara Moskve.

Tokom svog dugogodišnjeg plodonosnog slikarskog rada on je mnogo svojih slika poklonio organizatorima raznih humanitarnih akcija. Želeo je i povodom pedeset godina rada svoje kompanije da pokloni pedeset svojih radova najboljim radnicima i na taj način joj se oduži za sve što je tokom svog radnog veka postigao u njoj.

“Do realizacije mog predloga, međutim, nije došlo jer su rukovodeći ljudi kompanije smatrali da će to biti prevelika obaveza za mene.”, kaže Mitić.

Kad god može ovaj slikar pomogne i monahinjama Manastira “Sveti Stefan” u selu Gornje Žapsko. Ovih dana polako privodi kraju slike koje je namenio ovom manastiru.

Dok to radi on nimalo ne zapostavlja svoje aktivnosti koreografa i umetničkog rukovodioca u Kulturno umetničkom društvu “Merak” koje radi pri tamošnjoj gradskoj organizaciji penzionera, a koji se vredno pripremaju za brojne nastupe tokom leta.

“U svakom trenutku su nam dobrodošli novi članovi koji vole da igraju, pevaju i glume.”, ističe Ristić.

Naš sagovornik kaže, da će stići da ode i na Likovnu koloniju u Svrljigu koja će biti održana od 24. do 29. juna. Domaćini su obezbedili svim učesnicima slikarski materijal, a on će sa sobom poneti samo ideju koju će tokom trajanja kolonije preneti na slikarsko platno i ostaviti Svrljižanima u trajnoj uspomeni. To ga posebno čini ponosnim, a pogotovo što od skoro ljubitelji slikarstva njegove slike mogu da kupe i u prodavnici suvenira gradske Turističke organizacije.