Kad god prekorači prag Likovne radionice Vranje, Elizabeta Krstić, učenica trećeg razreda Medicinske škole, unese radost i vedrinu. Zbog toga je omiljena među svojim drugarima koji se ovde spremaju za upis u srednje škole likovnih umetnosti i fakultete.

Otkako ju je u čudesan svet boja, sa svega sedam godina, a na zahtev njenih roditelja, uvela Vesna Marinković Stanković, akademski slikar i voditelj ove radionice, ona nikada nije poželela da ode iz njega.

Naprotiv, stalno je eksperimetisala sa njima i neumorno pokušavala da to prenese i na slikarsko platno. Da poseduje veliki umetnički talenat, pokazala je odmah po upisu u ovu radionicu kada se sa ostalim članovima uključila u realizaciju projekta oslikavanja scenografije za predstavu “Petar Pan” koju je tada spremao vranjski pozorišni ansambl.

Onako mala, poput  Zvončice iz ove predstave, naprosto je letela od jednog do drugog sa četkicom u rukama da nešto doda, oboji, nacrta… Uvek bi se našla tamo gde je bila najpotrebnija tako da su je njeni drugari sa kojima je radila prozvali Zvončica.

“Bilo je to veliko iskustvo za mene. Iako sam bila mala shvatila sam da radimo nešto posebno pa sam i sama htela da ovom projektu dam svoj doprinos. Kada je scenografija postavljena na scenu otišli smo svi da još jednom vidimo šta smo to uradili i moram da priznam da sam bila veoma ponosna što sam bila deo tog tima”, priča kroz smeh Elizabeta za JuGmediu.

Miris profesionalnih slikarskih boja i danas posle dvanaest godina provedenih u ovoj radionici za nju ima magičnu moć i kad god se lati slikarskog alata iz njene četkice nastanu zadivljujuće slike na kojima je oslikala sekvence iz prirode i gde sve vrca od života. Na svakoj od njih ona slavi život i poziva sve ljude da zajedno sa njom uživaju u njemu. Tako je i bilo i na njenoj prvoj samostalnoj izložbi koju je priredila za svoje sugrađane u Galeriji Narodnog univerziteta kada je završila osmogodišnju školu.

To joj je dalo dodatan podstrek da uz Vesninu pomoć mnogo više radi na otklanjanju onih nedostataka koji mogu da je ometu u njenom daljem umetničkom usavršavanju. Što je više napredovala Elizabetine misli su sve više bile okrenute ka arhitekturi koju želi da upiše po završetku srednje Medicinske škole gde pohađa smer zubnog tehničara.

Zato iako ima nešto više od godinu dana do prijemnog ispita ona se uz Vesninu pomoć vredno priprema kako bi ostvarila svoj životni san. Otuda ona sve češće ume da se osami u svojoj sobi kako bi pojedine poteze olovkom, bitne za njen budući poziv, usavršila.

Kada nije za štafelajem i kada ne uči lekcije iz nastave, Elizabeta najčešće provodi vreme uz dobru knjigu, muziku, gledanje filmova i druženje sa drugarima. Ona kaže da je i njoj pandemija korona virusa poremetila životne navike, ali da nije dozvolila da se to odrazi na njene planove koje namerava da ostvari.