Pre dve godine Marija Simonović  dizajner tekstila i odeće, pokrenula je sopstveni posao sredstvima za samozapošljavanje, kada je od Nacionalne službe za zapošljavanje dobila 180.000 dinara i krenula sa uslužnim krojenjem i šivenjem delova za obuću u PR „Marsi“.

Međutim, to nikako ne bi uspela da nije nastavila porodičnu tradiciju, pošto podsticajna sredstva države, ukoliko već sami nemate bar nešto od opreme, nisu ni približno dovoljna da ih tim parama kupite.

Ta suma u prvoj godini poslovanja može da bude olakšica samo pri plaćanju poreza i doprinosa na ime radnog staža.

„S obzirom na to da se moj otac bavi popravkom i šivenjem obuće i da je već imao nešto neke mašine, nastavila sam taj posao. Ono što je sigurno je da u obućarstvu u Srbiji teško opstaju male radionice, kao što je moja.U Pčinjskom okrugu ima renomiranih italijanskih proizvođača obuće i to je šansa za sve koji se u toj branši. Međutim, oni traže  saradnike sa industrijskim tipom proizvodnje”, priča nam Marija.

To znači, kaže dalje Marija, da morate da imate savremenu opremu, traku sa 40-50 radnika, da bi mogli da zadovoljite njihove kriterijume i da opstanete.

U opštini Vladičin Han obućarska industrija postoji tek od pre desetak godina. Pored  Marijine radnje, postoje još dve fabrike “Mineks” iz Vranja, kao i “Matid” u samoj varoši.  U njima su posao našle nekadašnje radnice vranjskiih firmi,  “Koštane” i “Simoda” iz Belog Polja kod Surdulice, ali su se neke i prekvalifikovale.

“Kada takav poslodavac dođe i vidi malu radionicu, u startu odustane,  jer ne raspolažemo ni ljudskim kapacitetima a ni opremom,“ smatra ona.

Prema njenom mišljenju, osnovni problemi kod malih radionica je oprema,  koja je zastarela kao i nedostatak finansijskih sredstava za nabavku nove, a obim posla koji možete da obavljate sa takvom opremom dozvoljava tek opstanak i nikako razvoj.

I nije to samo u obućarstvu. Tako je i u drugim privrednim delatnostima, a tu su i velika izdvajanja za državu, kojih bi, ukoliko se radi na razvoju privrede, barem početnici na neki period bili oslobođeni, kako bi stali na svoje noge.

„Početnicima u preduzetništvu je potrebna veća podrška za ulaganja u novu opremu.  Meni bi,  recimo, za novi poslovni prostor, mašine i radnike trebalo oko 30.000 evra. Da biste obučili radnika, potrebno je najmanje šest meseci a kada nemate novca da ih plaćate, nakon obuke odlaze i opet ostajete bez kvalifikovane radne snage”, priča nam dalje naša sagovorinica.

Prošle godine konkurisala je kod EU-pro, ali nije prošla na konkursu.

“Tako je kod većine donatora, zbog oštrih kriterijuma za podsticajna sredstva.  Pomoć uglavnom dobijaju veće i „jače“ firme a za početnike je to mnogo teže”, objašnjava Marija.

Ipak, ona ne odustaje i pored toga što nema stalni posao i ugovor.

Delove obuće  radi za domaćeg i inostranog partnera i kaže, od toga i nema neke zarade, jer su i dažbine državi na ime osiguranja velike, koje u ovom trenutku iznose oko 12.500 dinara.

Nada se sklapanju još jednog ugovora,  sa „Mineksom“ Iz Vranja, za koga trenutno probno radi, što bi joj obezbedilo posao na malo duže vreme.

Projekat „Izlaz je ovde“ finansijski je podržala opština Vladičin Han. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.