Jutro je u leskovačkoj kotlini prekrio smog, a put od Leskovca do Surdulice magla. Ostavljamo iza sebe grad i varošice u izmaglici i lagano se penjemo mestimično zaleđenim kolovozom, ali očišćenim od snega koji je prethodnih dana provejavao.

Penjemo se ka Vlasini sa vrhom od 1200 metara nadmorske visine. Taj put duži je od onoga preko Crne Trave, ali sigurniji za vožnju iako je prepun krivina. Posle pola kilometra, ulazimo u bajku sa snežnim i sunčanim vrhovima.

“Kao razgednice”, komentarišem, diviće se prirodi.

This slideshow requires JavaScript.

Ovim putem prolazila sam više puta, i tokom zime, ali pejsaži koji promiču nikada, čini mi se, nisu bili lepši.

Uprkos zabrani gradnje, ovde se od vremena pre korone mnogo izgradilo. Vlasina je pored jezera dobila mesta za zabavu, objekte poput letnjih i zimskih kafića, ali mi ne vidmo ljude. Put je prazan. Prelazimo ravnicu i stižemo na cilj: hotel „Vlasina“ na uzvišici iznad Vlasinskog jezera, gde udruženje iz Leskovca „I ja se pitam“ održava petodnevni kamp za mlade lidere, srednjoškolce i studente.

Po izlasku iz automobila susrećemo se sa, skoro, prolećnom temperaturom i suncem od kojeg su prethodna tri dana naši prijatelji i učesnici kampa dobili tamnu boju.

Iz sale u kojoj je u toku radionica čuju se glasovi mladih.

„Je’l oni uče, ili se zabavljaju?“, pitam Anu Volf koja nas pozdravlja i uvodi u prostranu i toplu trpezariju. Posluženi smo kafom, ali ona galama, smeh i aplauzi mi ne daju mira.

„Ana, mogu li da uđem, samo na tren“, pitam.

„Svakako“, odgovara, pažljivo otvara vrata i pita da li novinarka iz Leskovca može malo da boravi sa mladima. Dobija odgovor da može i ja se povlačim u ćošku.

Njihovi stolovi prekriveni su iscrtanim mapama na ogromnim „hamer“ papirima sa ispisanim ciljevima. Jedna grupa prezentuje svoj projekat.

Ovde su dva iskusna predvača, a tema je kako prepoznati problem u zajednici i kako napraviti projekat. Mladi su podeljeni u pet grupa. Takmiče se, jer biraju se najbolji. Obrazlažu, skoro, kao profesionalci, slede aplauzi, a predavači iz „Proaktiv“ Niš nimalo iznenađeni.

„Uvek je tako, samo ih treba animirati“, kaže jedan od njih pošto je video moj iznenađeni pogled, a jednom sam mahinalno i sama aplaudirala mladim ljudima, kojima se često obraćamo sa – deco.

„Oni za nas jesu deca po godinama, ali to se već zreli ljudi sa svojim poimanjem sveta oko nas, sposobni da rade velike stvari već u ovim godinama“, veli Ana kojoj prenosim svoje impresije.

Sledi ručak, pa duža pauza za slobodne aktivnosti. Neki šetaju duž jezera, drugi su se povukli u svoje sobe, treći se zabavljaju lukom i strelom ispred hotela. Mlada liderka Natalija Cakić je instruktorka.

Sledi druga radionica sa predavečem Jelenom Spirić, narodnom poslanicom, koja je takođe uspela da zainterusuje mlade o radu Skupštine Srbije, ali mi nismo hteli da rementimo mlade slušaoce. Čekamo da se završi i ta radionica, kako bismo čuli utiske narodne poslanice.

This slideshow requires JavaScript.

Na planini sunce brzo zađe, pa se nevoljno spremamo za povratak. Odlučujemo se za kraći put, onaj preko Crne Trave, gde vozimo mnogo sporije zbog odrona na putu i, opet, većih krivina i mestimične poledice.

Već od petlje kod Vlasotinca, posle isključenja sa auto-puta, osećamo smog koji se emituje iz Leskovca. A u samom Leskovcu čađ u vidu smoga prekrio je grad. Teško se diše i hladno je.