Posle mesec dana boravka u SAD, gde radi kao personalizovani trener, Ognjren Jovičić opisuje na Tik Toku svoje prve utiske iz zemlje snova, a oni su – razočaravajući i slični svim utiscima pri prvom susretu sa tom velikom zemljom, iz koje se retko ko vraća, uprkos večito prisutne nostalgije za domovinom.

Njegova priča, naime, u mnogome se razliku od onih na sajtu Work and Travel, gde studenti imaju samo reči hvale o prekookensakoj sili.

„Verujte mi kad vam kažem, mi Srbi smo gospoda za ove ovde gospoda“, samo je jedna od mnogobrojnih konstaticija mladog Srbina, a nastala je samo posle mesec dana boravka u SAD.

„Ovde bi te svi prodali za 15 dolara“

„TikTok mi je pun ljudi koji su na Work and Travel programu i svima je kao super u Americi, svi su zadovoljni. Ljudi su im vrh, cimeri su im top, posao im je kul. Nije tako, brate, nije tako. Znači prvenstveno, ljudi su de**ili, svi su de**li brate, svi su ono došli da zarade da bi te prodali za petnaest dolara“, počeo je on svoje izlaganje.

CIMERI

„Cimeri užas. Ne peru sudove za sobom, šerpe pune hrane se ostavljaju, nema da sačuvaju za sutra, nije mi to nikada izgleda palo na pamet. Takođe, vrata od stana ne zaključavaju. Ostave otključana vrata celu noć. Ovi ostali, internacionalci studenti, tipa Jamajčani, Dominikanci, alo bre, pa nemojte da se da se lažemo pa brate, pa mi Srbi, pa mi smo za njih gospoda. Za sve bukvalno ljude mi smo ovde gospoda“.

AMERI

Iza ljubazne fasade Amerikanava, je – hladnoća, a po rečima Srbija, oni ne znaju ni da uživaju u životu.

„Okej su ono fini su, ali nema igre sa Amerima. Oni ne znaju da žive život. Oni svi su ono ‘daj da radim dvadeset četiri sedam, da radim i ništa drugo u životu da ne radim. Da odem kući, da odem na posao, da se vratim kući’ i tako brate u krug svaki dan. Ne možeš da popričaš s njima normalno, moraš da ih ispituješ kao na testu. Sedim s njima po jedanaest sati na bazenu, ja pitam – oni ćute. Nema nazad ništa, nema interakcije. Nemaju tu socijalnu inteligenciju kao mi Srbi“.

RODITELJI

„Još jedna stvar vezana za Ameriku – sad mi je potpuno jasno zašto su svi ovde… ono, iskreno, užas. Jer, brate, roditelji se uopšte ne bave decom. Ćale sedi na ležaljci, gleda u šumu ili telefon, dok mu se dete davi u bazenu. Bukvalno ga ne interesuje. Doveo ga je tu i boli ga uvo. Deca se sama igraju, sama sa sobom. Nema tu kontakta, nema brige.

Ovde je sve na finjaka, sve na silu lepo, a ništa ne funkcioniše kako treba… Ovo je realna priča. Nije kao one fejk gde ljudi pričaju po Tik Toku – svi zadovoljni, svi cimeri super, posao super, baš ludo. Nije tako!“.

Ako nemaš auto…

Ognjen Jovičić je iz Beograda.

„Ako nemaš kola u Americi, ti si paćenik. Sve je daleko, do prodavnice idem pola sata peške. Do posla ne mogu ni da stignem bez auta, radim petnaest milja od stana. Nema ljudi nigde. Puste ulice, samo kola prolaze, niko ne šeta. Zato su svi debeli, svi sede, voze se, jedu i idu kući. Nema igre, nema života ovde“.

Srbija najjača zemlja za život

„Samo ću da kažem da je Srbija najjača zemlja za život. Zašto? Mi kao narod, mi znamo da uživamo, znamo da napravimo život da bude dobar, znamo da se zezamo, a znamo i da radimo. Ovde su Srbi najsposobniji narod, svi ostali su nesposobni, ne znaju cev da ubace u bazen i da jezavrnu. Neverica, prosto neverica. Sad mi je jasno zašto svi koji dođu u Srbiju zgotive sve naše i budu u fazonu ‘koliko dobra zemlja’. Ovo ovde, ja ne znam šta je ovo?!“.

Ove stavove podržao je ispod video Ognjena Jovičića veliki nroj ljudi, među njima najviše mladih u smislu . koačno je neko rekao istinu.

A O POVRATKU – NIŠTA

Istini za volju, mladić ništa nije novo ispričao o životu u Americi, budući da smo slične priče slušali i od starjih generacija. Ali jedan u 10.000, po nekim ranijim statistikama, bi se vratio svojoj Srbji. Jer, posle početnog šoka, naši judi bi se svili oko prijatelja Srba, ma koliko bili udaljeni, ili oko svoje porodice, koja bi se godinama uvećavala. I kada minu godine i decenije i dođu na odmor u Srbiju, sem prijatelja koje žele a vide, njima se ovde ništa više ne sviđa.

Gotvo da smo sigurni da će posle, najviše pet godina, ovaj naš junak promeniti stav – navići se, menjati poslove, napredovati i zarađivati. Uprkos velikom nezadovoljstvu, on nije pomenuo da će se vratiti u svoju voljenu rodnu zemlju.