Posle završene srednje škole, ako iz bilo kojih razloga ne nastave školovanje, mladi Leskovca, pa i u drugim mestima, ostaju sami, bez podrške. Iako su dovoljno odrasli, oni su sami, prepušteni sebi. S jedne strane nisu više u školskom sistemu, s druge teško dolaze do posla. Oni nemaju više osećaj pripadnosti, priča za Jugmediu Violeta Aleksić, omladinski lider neformalne grupe „Nevidljivi“ i profesor srpskog jezika i književnosti sa 25 godina radnog staža.

Posle velikog iskustva u formalnom obrazovanju, odlučili ste se za neformalni vid rada s mladima. Koji je Vaš motiv?

Ta ideja je dugo tinjala u meni, ali na neki način sam bila naterana upravo od strane mladih. Grupa mladih, koja je radila predstavu „Nevidljivi“ sa svojim profesorom, počela je da radi sa mnom istovremeno u okviru projekta „Obrazovanje za sve“. I, tako je počelo, s tim što sam ja morala da prođem kroz veoma zahtevnu jednogodišnju obuku Nacionalne asocijacije praktičara omladinskog rada (NAPOR), u pet modula, za omladinske lidere i radnike. Fenomenalna obuka i iskustvo.

Ipak, ideju ste već imali.

Da, i to veoma dugo, samo nisam znala kako. Radila sam u početku u Gimnaziji, nakon toga već duže vreme u osnovnoj. Na osnovu tog rada, mogu da kažem da formalna obrazovanja zaista nisu više po meri dece i mladih, a u našem udruženju ima aktivista od 16 do 30 godina. Mi profesori se zaista trudimo, ali program je pretrpan, pa nemamo vremena da van školskog programa razgovaramo s mladima, da se posvetimo u toj meri, posebno srednjoškolcima, da ih pitamo, posavetujemo, posebno kada imaju dileme, a često ih imaju.

Mladi imaju Ministarstvo za omladinu i turizam, u Leskovcu Kancelariju za mlade.

Da, imaju, ali ja se sećam da su ranije pioniri i mladi imali svoje organizacije, da su mladi mogli da traže bilo koju vrstu podrške nakon završene škole. Toga više nema. Ministarstvo za mlade ima odličan program, ima zakon, ima paket mera koje služe za podršku i osnaživanje mladih. Međutim, kod nas, ne samo poslednjih godina, nego generalno, mnogo toga je urađeno na papiru. Formalno da, suštinski ne. Ko od mladih ima osećaj, a da je završio školu, da neka državna institucija, da država pre svega, stoji iza njega i da mu daje osećaj sigurnosti? Grad Leskovac ima Kancelariju za mlade, koja ima neke aktivnosti i programe, ali to su aktivnosti do kojih doseže vrlo mali broj  mladih. Mladi su, na primer, čuli za Kancelariju, ali ne znaju šta se tamo radi. Oni, definitivno, nisu obavešteni ni o aktivnostima OCD.

Grad Leskovac se jedan od 10 gradova gde se realizuje Nacionalna kampanja koja se bavi ranom prevencijom mentalnog zdravlja mladih.

Lokalna leskovačka samouprva je formirala radno telo, ali nisu uzeti svi aspekti. To radno telo je još uvek samo na papiru. Aktivnosti na nivou države su u toku, ali videćemo šta će biti na nivou samog grada.

Da se vratimo mladim aktivistima. Posebno me zanima vaša formulacija da su mladi po završenoj srednjoj školi prepušteni sebi.

Da, oni su sami, sami u kući, sami na ulici, u društvu, neobavešteni, njihova ruta je kuća i Tržište rada. Nemaju s kim da razgovaraju, u tom smislu su sami. Oni nemaju više osećaj pripadnosti, pre svega, nečemu, nekome, što je mnogo važno za mentalno zdravlje i uopšte za njihov razvoj u tom adolescentskom dobu. Prepušteni su kome? Još je u njima dete, naizgled su odrasli. A za mene je ta grupa mladih ranjiva grupa i njima treba svaka vrsta pomoći. Polazna tačka jeste osnaživanje i to je ono na čemu mi radimo sve vreme, mada su tu i radionice o ekologiji, preko BOŠ smo imali projekat o medijskoj pismenosti i mislim da su te radionice bile najposećenije, toliko da su tražili nastavak i kada su one završene. Pre toga uradili smo upitnik među mladima, onako, za svoju dušu, s pitanjem da li su informisani o tome da čitav jedan sistem radi za njih? Sramota me da kažem da su potvrdni odgovori bili u procentima 0,3, ako se dobro sećam, što govori o tome da oni nemaju prave informacije.

Da li su vam poznati problemi koji mlade najviše muče?

Nerazmevanje na prvom mestu. Da profesori nisu dovoljno senzibilisani da ih čuju, ne što nisu edukovani i nesposobni, već su profesori pregoreli, nemaju snage da ih čuju. Ja to znam u tome sam. Zato ja sada mogu da radim na način na koji mislim da treba. Kad mlade pitate koji bi problem u svojoj zajednici rešili, prvo što po inerciji kažu jeste da očiste školsko dvorište i postave klupe, ne shvatajući zapravo da su prevideli da je dvorište sređeno. To je njihov prvi klik. Kada krenete dalje sa pitanjima kažu da im je potrebno mesto za okupljanje u ovom gradu, gde mogu da budu svoji, mesto gde ne moraju da slušaju narodnjake i da im treba mesto za slušanje roka. Oni su, zapravo nepitani, a kada ih pitate i te kako imate šta da čujete, i probleme i nove ideje. Nisu mladi inertni kako se ustalio stereotip, već smo za njihovu navodnu inertnost krivi mi, odrasli, jer ih ne pitamo.

Znači, reč je samo o stereotipu?

Pa, dobro, ima istine malo u tome, ali ponavljam da za to nisu sami krivi. Mnoge starije generacije su uticale, odgovorni smo i mi to znamo. Na primer, oko 30 mladih, od osnovaca do onih koji su završili srednje škole, a bez posla su, učestvovalo je na našim radionicama o mentalnom zdravlju madih. Tema ih je zaista privukla i retko ko da je izostao sa neke radionice. Tu se pokazalo da oni nemaju podršku za sve dileme tokom odrastanja, one su neispričane, a u isto vreme imaju potrebu da dele lične stvari i iskustva, da budu pitani, da budu pozvani!

Postoji li u Leskovcu još neko udruženje koje se bavi samo mladima?

Moram da kažem da postoji ogroman korpus organizacija civilnog društva, za koje ni ja nisam do pre godinu dana čula. Oni sprovede već ozbilnije programe, finansiraju se projektno po konkursima i imaju zaista ozbiljne i dobre programe. Nekada je Eduakacioni centar bio civilno društvo koje se bavilo mladima i za mlade, bio je Resurs centar. Više se ni NVO sektor ne bavi isključivo mladim Leskovčanima. Trenutno ne mogu da se setim ni jedne organizacije koja se ciljano bavi mladima. Svi imaju projekte koje uključuju mlade, ali sama takva organizacija koja se isključivo bavi mladima ne postoj kao takva.

Dakle, „Nevidljivi“ su jedini koji se bave problemima i edukacijom mladih u Leskovcu?

Nismo jedina organizacija koja se bavi mladima, ali možda jedina koja radi isključivo za mlade. Da napomnem da smo neforormalna grupa, ali nemaravavamo da prerastemo u udruženje. Kod nas je od jednog do drugog programa aktivno više od 30 mladih. Neki od njih su već osposobljeni za vršnjačke edukatore. Naš cilj je, pre svega, da imamo svoj prostor, ali i da napravimo kutak za mlade u Leskovcu. Nedostaje ovde jedan omladinski centar, kakvih ima po drugm gradovima, klub i omladinski centar gde se mladi neformalno okupljaju. Tako smo mi zamisili ovaj Youth info centar, da pozovemo mlade, da kažemo – dođite, a nemamo baš neke konkretne zadatke za vas. Imamo dve obuke, ali pre svega hoćemo da se malo opustite, upoznate i da vidmo šta sve odatle može da izađe.

Koliko mediji izveštavaju o mladima i koliko se bave problemima mladih?

Vrlo malo. Mladi su na mrežama, a mreže im svojim algoritmima nude sve ono što se na njima u toku dana progovori, pa im tako ponude i informativne vesti. Ali, postavlja se ozbiljno pitanje koliko se i na koji način mladima plasiraju informacije o mladima? Prema ranijim ispitivanjima, u elektronskim  i štampanim medijima, mladi su najmanje zastupljeni. I kada jesu to je crna hronika. Oni su ili akteri saobraćajnih nesreća ili, recimo, ubistava i tuča – akteri ili žrtve. Došli smo do poražavajućeg podatka tokom spremanja radionica o medijskoj pismenosti, a na osnovu naše ankete. Čak su se i mladi iznenadili rezultatima, a to je da svako od njih po 12 sati provede na društvenim mrežama. Znam da mediji žive od čitanosti, znam da se malo čitaju priče o mladima, ali mediji moraju da budu uporni, da nauče publiku, jer mladi su naša budućnost. Jednog dana oni će biti u srednjem pa u poznom dobu. Dakle, sada bi mediji trebalo da neguju mladu publiku da bi i oni kasnije imali svoju budućnost.

I na kraju: Da li mlade pripremate i za uključivanje u politički život, budući da je njihov procenat izlaznosti na glasanje na veoma niskom nivou?

To je osnovna ideja naših okupljanja, ali mi smo tek godinu dana s mladima. Obuke naše jesu vezane za zagovaranje, ali zagovaranje ili podizanje svesti je floskula koja se često čuje u javnsoti, a to zaista jeste prvi korak – podizanja svesti mladih. Mislim da ne postoji bolji način nego vršnjačke edukacije. Drugačije se slušjaju. Kada imate 20 mladih edukatora koju su prošli treninge, sa njima ste razgovarali o tome šta znači medijska manipulacija, način na koji se šire lažne vesti, u koje sami učestvuju, ne samo vest već bilo koju informaciju dele i mladi, i koliko se štete time nanosi, namerno ili nemamerno, koliko je važan taj klik, na primer. Sve će to njima bolje objasniti vršnjaci jer su istih godina, njihovi prijatelji, drugovi. Dakle, mladi treba da osveste prvo sebe, da kod sebe fomriraju kritičko mišljenje na sve teme, pa onda da to prenesu vršnjacima. Uostalom, sve polazi odatle, od realnosti, a ne od virtualnosti. I još nešto, potrebno je da mladi čitaju, da prođu mnogo obuka i seminara da bi formirali kritički, analtički način razmišljanja.

Ovaj medijski sadržaj je nastao u okviru projekta „Mladi i mediji za demokratski razvoj“ koji Jugmedia realizuje u partnerstvu sa Beogradskom otvorenom školom i uz podršku Švedske. Stavovi i mišljenja autora izneta u ovom tekstu ne predstavljaju nužno i mišljenje partnera i donatora.