Вода, храна и струја – минимални услови које би требало имати да би се могли осетити човеком. Предуслови који би нам требали отворити пут ка културним дешавањима, предуслови који би нам уденули свест, предуслови који макар скоро могу да гарантују више од пасјег живота.

Преко милијарду особа нема приступ електричној енергији, а оно што је још горе, ако говоримо о путу до воде и свему оном што иде са њом, од кухиње, купатила, до обичне чаше, половина човечанстава је без тога. После сваке десете секунде једно дете умре од глади. Глад данас убија више људи од СИДЕ, маларије и туберкулозе заједно.

Никада нисам био толико жедан да бих могао описати буквално значење те речи, мој изглед довољно говори о томе да ли сам некада био гладан, а ако изузмемо рестрикције и повремене кварове, струја је одувек била део мог живота.

Са испуњеним минималним условима крећем у кратку шетњу градом. Крај у коме живим је миран, без велике фреквенције возила(иначе, могу да приметим да је саобраћајна гужва постала саставни део свакодневнице Лесковца) и са асфалтираним улицама. У близини се налази основна школа, у потпуности реновирана, са великим двориштем, игралиштем, паркићем са трим стазом, фискултурном салом. Изнад школе парк, преко кога долазите до пута за врх Хисара. Испод школе, фудбалско игралиште које у свом поседу има и једно мање са вештачком травом, као и балон салу.

Испод, Дом здравља и болница(злу не требало). Настављам право – пошта. Прелазим мост преко Ветернице, Дом пензионера, преко пута музеј са прелепим поставкама и историјским изложбама. Даље, позориште (једно од најлепших у земљи), па полицијска станица. На главној улици Лесковачки културни центар у коме се поред бројних секција налази и 3Д биоскоп.

Настављамо напред, долазимо до железничке станице, недалеко од ње је и аутобуска. Скрећемо десно, модерна пијаца, а затим велики градски стадион са две трибине.

Враћам се до моста, са једне стране кеј је сређен, са друге, надам се, ускоро, јер када би њиме кренуо, за мање од десет минута стигао бих до хале спортова…

Иза загребане површине Лесковца, крије се много више, али и са целином не бих успео да достигнем део онога што има мањи број богатих земаља.

Медијски, трећи свет не постоји. Све шљашти, свуда је Лас Вегас.

Као у песми „Црни лептир“, светла велеграда узимају најбоље, привлачећи их својим сјајем, узимајући им душу: сагоре их брзо, не дајући им да сазреју и прођу кроз циклусе потребних да их доведу до самомислећих бића.

Тема о селидби, о одласку из земље, стално је актуелна код нас. У већини случајева је материјални моменат, али има и других ствари које одвуку младост из Лесковца. Мало је данас голобрадих који не размишљају отићи преко. Мало је оних који верују у своју земљу, мало је оних који верују у свој град, мало је оних који верују у себе.

Ташта је скоро била код сина у Москву, док је у исто време мама боравила код брата у Америци (пре тога била је код сестре у Италији). Знам и сам много о њиховим животима у туђини. Донели су одлуку, срећни су тамо, не помишљају да се врате.

Моја мајка је жена која не уме да прећути ништа. Превалила је свега преко главе, пуна је искуства. Када се вратила са путешествија (пре свега је ишла да види своју унучад, али је видела све лепо што постоји у њиховој близини), звала ме је да сиђем доле код ње.

„Ацо, да ти кажем сине, ти живиш боље од њих”.

Збијен у куте осутоњене колотечине, запетљан у гомилу змијских кошуља, у нестајућем забрану, и поред брндања тестера са свих страна – покисло кладе осети благо озарен дах слободе.

Не знам да ли је мислила на разговоре преко плота, на кафу код комшија, на помоћ при дизању плоче, о славама, о родбини, не знам зашто је то изговорила. Нисам је ни питао, зато што сам јој у очима видео да је искрена.

После њених речи, оне Дучићеве у „Мој добри роде”,  мирипу ми другачије. Кад сам их као младић читао мислио сам да је то проста критика власти. Сада схватам да  имају много дубље значење.  Док је био у иностранству могао је лако да сагледа све аспекте приче о својој отаџбини – управо је скренуо пажњу да оно што сам поменуо у првим пасусима вуче корене из тих холова одакле је и написао песму, управо је скренуо пажњу да  су све муке кроз које смо пролазили и пролазимо, долазиле са стране. Није битно да ли са истока или запада. Са стране је стизало зло. Ми смо га само прихватали, бирајући мање.

Немам права никога одговарати од исељења, немам права да другоме говорим да је погрешио, једино што знам, морам дати све од себе да деци створим услове који ће их привући, морам им омогућити бољи живоот баш у Лесковцу, па макар мој уистину био квалитетнији од оног у Америци, од оног у Италији, од оног у Русији.