U prepunoj Čitaonici Narodne biblioteke „Radoje Domanović“ u Leskovcu sinoć je održano predavanje “FAMILIJA VLADE ILIĆA – NAJUTICAJNIJA PORODICA SRPSKOG MANČESTERA” Saše Stankovića, profesora srpskog jezika i književnosti, autora monografije o prvom modernom gradonačelniku Beograda iz Vlasotinca.

U programu je učestvovao i doktor Ivan Becić, istoričar.

Predavanje je organizovano u okviru bibliotečkog programa „Zavičajnost“ povodom 140 godina od rođenja Vlade Ilića.

Familija Vlade Ilića – najuticajnija porodica Srpskog Mančestera

Doktori istorijski nauka Predrag Marković, Ivan Becić i Srđan Cvetković recenzenti knjige (Vlada Ilić – prvi moderni gradonačelnik Beograda, 3 izdanja), a na promociji govorili Čedomir Antić i Nemanja Dević.

BRAĆA ILIĆI U LESKOVCU

Ako izuzmemo Blagoja kog su ubili Bugari u Prvom svetskom ratu, Mihajlo, Milan, Petar i Sotir su deo sebe utkali u razvoj Leskovca. Ako se zna da je Leskovac između dva svetska rata imao oko 5000 zaposlenih radnika, a Ilići su u četiri veće fabrike imali od 1000 do 1500 radnika, jasno je da onaj koji drži trećinu ukupno zaposlenih snažno utiče na društvo. Palata Sotira Ilića je najlepši stambeni objekat u Leskovcu pre Prvog svetskog rata. Najviše novca za izgradnju Saborne crkve Svete Trojice u Leskovcu dali su Ilići, a jedini uslov je bio da Petar bude sahranjen u porti crkve. Petrova supruga Jelena najveća je donatorka međuratnog Leskovca.

Za svoja je dobročinstva, još za života, dobila je ulicu pored Ženske zanatske škole i Orden Svetog Save IV stepena. Iz istih razloga Jelena biva izabrana za doživotnu predsednicu Leskovačke ženske podružine. Milan Ilić je prve dve godine finansirao Leskovački glasnik, a njegov bratanac Tihomir je bio vlasnik. O uticaju Glasnika najbolje govori sam tiraž od 2.000 primeraka i preko 1000 brojeva objavljenih od 1921 do 1941. godine.

1.Gajtanara u Kozaru, druga na Jablaničkom okrugu, odmah posle gajtanare u Strojkovcu

2.Ilići suvlasnici prve fabrike štofa u Leskovcu: Sede Manuel Ilijev (tast Sotira K. Ilića), Gligorije Jovanović, Kosta Ilić, Mita Teokarević i Stevan Bojidžov, a stoje Milan A. Popović, Gorča Petrović i Petar K. Ilić.

3. Kudeljara – Fabriku kanapa i užarije a.d.
4. Fabrika platna u Leskovcu – Tekstilne fabrike Koste Ilića sinovi a.d.
5. Fabrika za izradu stolica Ilića, Teokarevića i Petrovića u Leskovacu

Uoči Prvog sveskog rata Ilići iz Leskovca šire fabrike u Beogradu, a posle rata svoj kapital plasiraju širom Kraljevine Jugoslavije, od Petrograda (danas Zrenjanin) u Vojvodini do Karlovaca u Hrvatskoj, u Skoplju u Makedoniji.

VLADA ILIĆ – najznačajniji gradonačelnik Beograda do Drugog svetskog rata Vladimir (Vlada) Ilić, najmlađi sin Koste Mumdžije, rodio se, po starom kalendaru, 6. septembra 1882. godine u Vlasotincu, odnosno, po novom kalendaru 18. septembra 1882.

Osnovno obrazovanje je stekao u Vlasotincu. Po završetku Leskovačke gimnazije, učio je Trgovačku akademiju u Beču, a uže stručno obrazovanje u tekstilnoj industriji na Višoj školi u Ahenu. Prvi je tekstilni industrijalac iz tadašnje Srbije sa akademskim obrazovanjem, a pouzdano se zna da je govorio francuski i nemački, po nekim svedočenjima i engleski jezik. Vlada Ilić se oženio Olgom (Cicom) Jovanović Dunđerski1, unukom čuvenog vojvođanskog veleposednika Lazara Dunđerskog. Inače, Olgina tetka bila je prelepa Lenka Dunđerski, čiju je lepotu poetski ovekovečio Laza Kostić. Venčani kum Vlade i Olge bio je lično kralj Aleksandar I Karađorđević.

Gradonačelnik Vlada Ilić (1882-1952) proveo je na čelu Beograda od 10. januara 1935. do 13. septembra 1939. godine. Za vreme njegovog mandata prestonica je dobila: Pančevački most, Zoološki vrt, Beogradski sajam, temalje Hrama Svetog Save, tramvajsku vezu Zemuna sa Beogradom, Vukov spomenik, desetak novih osnovnih i srednjih škola, Gradsku polikliniku, Polikliniku za kožne i venerične bolesti, Dom dečje zaštite u Zvečanskoj…

Preduzeća u vlasništu Vlade Ilića: 1. Gajtanara u selu Kozaru, 2. Prva leskovačka štofara, 3. Kudeljaru u Leskovcu, 4.Fabrika vunenih tkanina Koste Ilića sinovi a.d. u Beogradu, 5. Fabrika platna u Beogradu, 6. Fabrika platna u Leskovcu, 7. Fabrika za izradu stolica „Vlada Ilić„ u Leskovcu, 8. Fabrika Hemikos a. d. u Beogradu, 9. Parni mlin Srbija u Skoplju, 10. Fabrika vunenog prediva i gajtana Kulića, Popovića i Ilića u Leskovcu, 11. Prva srpska fabrika konfekcije a.d. u Konaku, 12. Srpsku fabriku tepiha Lazar Dunđerski a.d. u V. Bečkereku, 13. Prva srpska fabrika mreža a.d. u V. Bečkereku, 14.Fabrika vunenih tkanina Vuna d.d. u Karlovcu (Hrvatska),

15.Tekstilna industrija d.d. u Karlovcu 16. Hidrocentrala u Vlasotincu, 17. Ergela „Vlasina„ u Hajdučici.

IMOVINA VLADE ILIĆA I NJEGOVE BRAĆE U LESKOVCU

Saša Z. Stanković

Danas je nemoguće načiniti potpun spisak imovine Koncerna Kosta Ilić i sinovi. To je veliki problem i za njihove potomke, kojima je to bitno zbog restitucije, a kamoli za jednog istraživača. Nisu tu problem samo fabrike, mada su i one, jer su menjale vlasnike, nego banke, elektrane, kuće, lokali, vinogradi, livade, šume… Godine 1930. imovina Ilića je procenjena na 40 miliona dinara, rezervni fond je iznosio 65 miliona dinara i godišnja vrednost proizvoda 250 miliona dinara. Posle Drugog svetskog rata imovina potomaka Koste Ilića, bivših industrijalaca, procenjena je na milijardu i po predratnih dinara.

Privredna ekspanzija Leskovca u prvoj polovini 20. veka poznata je na području celog Balkana, pa i šire. Nije slučajno nastao naziv Srpski Mančester ili fraza Dragoljuba Trajkovića: „Mi jedemo paprike pa zidamo fabrike“. Pojedinačno najbogatija porodica u Leskovcu je postala porodica Koste Ilića Mumdžije iz Vlasotinca.

Većina braće Ilića se preselila u Leskovac, pa oni od kraja 19. veka utiču na privredni, verski, kulturni i sportski život grada na Veternici. Ako se zna da je Leskovac između dva svetska rata imao oko 5000 zaposlenih radnika, a Ilići su u četiri veće fabrike imali od 1000 do 1500 radnika, jasno je da onaj koji drži trećinu ukupno zaposlenih, snažno utiče na društvo. Kada se na to doda moć Vlade Ilića kao gradonačelnika Beograda (1935-1939) i njegovo prijateljstvo sa Karađorđevićima, onda je taj uticaj veći.

Priča o prvom modernom gradonačelniku Beograda ostaje zamagljena bez objašnjenja kako je porodica Ilić došla do ogromnog imetka. Da bi to bilo jasnije, neophodno je početi od Koste Ilića Mumdžije, oca Vlade Ilića. Kosta se rodio u Vlasotincu 1828. godine u porodici terzije Ilije. Kao dečak preživeo je Bojadžijsku (Niška) bunu iz 1841. kada je Vlasotince spaljeno do temelja. Kosta je u ranoj mladosti čuvao stoku i nadničio, a školu učio samo zimi, kada nema posla u polju.

Posle jedne sušne godine, uči mumdžijski (voskarski) zanat u Leskovcu. Pošto se razboleo, prekida sa zanatom i skuplja loj po Vlasotincu i okolini. Nosio ga je u Leskovac na prodaju peške, a potom na kljusetu. Prvu mumdžijsku radnju otvorio je u Vlasotincu, a pored pravljenja sveća i sapuna, bavi se trgovinom stoke i vina, ali i davanjem novca pod interes.

Bilo kako bilo, oslobođenje od Turaka 1878. godine zatiče Kostu u priličnom bogatstvu, koje ulaže u kupovinu turskih poseda, na primer odmah po oslobođenju kupuje vodenicu na Kopašničkoj (Slatinskoj) reci od nekog Zaimčeta. Kosta Ilić je posedovao čitluk u Gornjem Bunibrodu sa 75 kuća i već tada se ubrajao među najbogatije ljude u leskovačkom kraju.

Posle oslobođenja Ilić je bio odbornik Opštinskog suda u Vlasotincu. Među najvećim je akcionarima Udeoničarske štedionice u Leskovcu, koja je osnovana 1888. godine. O ulaganjima u leskovačku tesktilnu industriju biće posebno reči.

This slideshow requires JavaScript.