Dok se učenici i roditelji raduju polasku u prvi razred, u mnogim selima Srbije postoje brojne škole kojima 1. septembar više ništa ne znači. U njima je školsko zvono zauvek zamuklo. U poslednjih dvadesetak godina ovo su vlasotinačke seoske škole koje su ostale bez učenika: Crnatovo, Zlatićevo, Gornji Dejan, Borin Dol, Crna Bara, Dadince, Brezovica, Donje Gare, Skrapež, Komarica…

I ovog 1. septembra Milko Stojković pesnik iz Smederevske Palanke, rođen u Preslapu kod Crne Trave, setio se prazne škole u rodnom selu.

„Ovde se danas neće čuti zvono za prvi čas. Zgrada škole izgrađena je početkom XX veka i jedna je od najlepših kuća u Preslapu. Izgrađena je u tradicionalnom stilu, karakterističnom za istočnu Srbiju. Nekada je četvororazrednu školu u Preslapu pohađalo 70 učenika. Škola je počela sa radom 1908. godine, a zatvorena 2002. godine”, zapisao je Milko Stojković na svom profilu.

Sunčica Jović se prošle godine prisetila škole u kojoj je počela da radi kao učiteljica.

„Davne 1999.godine bila je ovo prelepa nova škola i za to vreme moderno opremljena sa svim potrebnim nastavnim sredstvima. Radovala sam se zasnivanju radnog odnosa te godine i baš u toj skoli. 14 mališana čekalo me svakog jutra posle pešačenja od par kilometara, nošenje i spremanje užine u malenoj kancelariji, gde smo svi zajedno doručkovali, kuvali čaj, pa čak i držali nastavu u njoj kada bi nas okovala hladna zima. Kasnije mi nije smetalo pešačenje ni u osmom mesecu trudnoće, dovoljna mi je nagrada bila njihov osmeh. Poslednji put sam se pojavila 1. septembra 2000. godine sa bebom u naručju koliko da ih vidim. Sa porodiljskog se nisam vratila, jer je odeljenje zbog raseljavanja zatvoreno. Tako sam raspoređena u Gornjem Prisjanu. Nikada vise nisam otišla tamo, kao da mi nešto nije dalo, a volela bih da nisam ni sada. Prelepo dvorište sa voćnjakom zaraslo u korov, a škola vidite sami u kakvom stanju“, zapisala je učiteljica Sunčica Jović.

I dok se učitelji i pesnici sećaju pustih sela, mozgovi beogradski misle kako da smanje broj škola i smanje troškove države Srbije.

Nije umrlo selo kad ostane bez stanovnika nego kada se zatvori škola. Tada i najveći optimisti priznaju da je kraj. Sa školom zamre i kulturni život sela, pa svi dani postanu čemerno isti, nema ni 1. septembra, ni Svetog Save, ni Vidovdana…

Sa odlaskom učitelja, odlazi poslednji državni činovnik na selu, jer obično prethodi zatvanjanje pošte, ambulante i mesne kancelarije, pa se onda sete sela samo u vreme izbora. Godinama se preti spajanjem škola, jer to je ušteda za državu, a kako se ne štedi kada se kupuju lični računari za beogradske školarce. Neki učenici imaju pravo na laptop, besplatne knjige, toalet i ormariće u školi, a drugi nemaju pravo ni na učitelja u rodnom selu. Kažu da će učenici imati prevoz, a niko ne kaže da do tog prevoza deca pešače nekoliko kilometara po snegu i kiši. Gašenje škole prisili roditelje učenika da se presele, a onda i preostali momci mora da beže, jer nesuđena snajka dobije još jedan argument za odlazak u grad.

Obično tada i najglasiji kritičari prosvetnih radnika zaćute i više ne govore da je učitelj neradnik koji džaba prima platu. Taj ostrašćeni kritičar popije pivo ispred prodavnice, svestan da će ubrzo i ta trgovina biti zatvorena. Shvati da će učitelj preći u drugu školu, ali selo ostaje na izdisaju još neku godinu dok zauvek ne uraste u korov. Selo sa gašenjem škole postaje kao bolesnik koji je klinički mrtav: još diše, ali svi znaju da to nije život.

Zalud nam parola da je Kosovo srce Srbije, kada su pusta sela po obodu države- slepa creva Srbije.

Ovaj sadržaj je deo projekta koji je sufinansirala opština Vlasotince. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.