Nije jugonostalgičar, ali smatra da je bivša Jugoslavija bila politički džin u svetskim razmerama, a da su sadašnje državice nastale posle njenog raspada patuljci čiji lideri kleče pred najnižim američkim službenikom. Ovom ocenom počeo je sinoć Muharem Bazdulj promociju svoje knjige „Kvadratni koren iz života“u Kulturnom centru Leskovac.

U jednoj rečenici kaže: “Reci šta misliš o Jugoslaviji i reći ću ti ko si”, napisao je pisac koji je samo 14 godina živeo u Jugoslaviji, ali ima stav o njoj, mada je radnju svog romana smestio u vreme devedesetih godina prošloga veka kada se zemlja raspadala u plamenu.

“Kada se dešava rasprava u Ujedinjenim nacijama, Rojters je davao samo tri stvari: Šta kaže Amerika, Sovjetski savez i šta kaže Jugoslavija. Od 1945 do 1990. Jugolavija je bila važnija od Velike Britanije, od Francuske, od Nemačke, Kine i Japana, dakle, zemlja sa 20 miliona stanovnika. To je, naravno, neracionalno i glupo, ali je bilo tako. Jugoslavija jeste bio politički projekat ali baziran na ideji da ovi narodi ne budu retardi, maloletnici i odioti, nego da budu ljudi svoj svoj na svome koji se bore za svoj interes. To je bila malo mistična i volšebna stvar i ja sam ubeđen da je posledica energije koja je postojala od Mitrinovića do Principa. Ovi narodi ovde su imali jedan period kada su se za nešto pitali. Kada je Nikson dolazio u Jugolsaviju, potredsednika SAD Džeralda Forda primio je predsednika Saveta federacije Vidoje Žarković. Znači, neki Aleksandar Vulin. Sada dođe onaj idiot Hojt, zamenik pomoćnika pomoćnika zamenika i ovde jednom sitnom službeniku ovde puše onu stvar. Poltronstvo prema sitnom službeniku”, slikovito je objasnio politički položaj nekadašnje Jugoslavije i sadašnjih državica.

Muharem Bazdulj, novinar, prevodilac i pisac,  u svojoj knjizi „Kvadratni koren iz života“ dao je lični bilans, svođenje računa sa nekadašnjim sobom, iz perspektive čoveka koga je slučaj odveo na iste staze kojima se nekada kretao, u isti grad – koji više nije „onaj grad“, kao što i čovek koji ga ponovo posećuje više nije „onaj čovek“. Priča u kojoj se ukrštaju ta dva grada i ta dva čoveka.

Bazdulj je već prepoznatljiv po veštom i uzornom pisanju iz prvog lica jednine, ali koliko god se voditelj večeri Dragan Radović trudio da skoncentriše pisca na sam sadržaj knjige, ovaj erudita i svestrani pisac se vešto udaljavao od teme, ili su mu pitanja služila da svoja promišnjanja, kojih nema u knjizi, saopšti posetiocima koji su ispunili hol na spratu LKC-a.

Podrazumevano, jedna od opservacija bili su novinari i novinarstvo. “Socijalna slika društva se kod nas najviše prelamala kroz novinarstvo i ono je bilo linija fronta za slobodu reči”,  ocenio je, a na videu dole pogledajte šta je još kazao na tu temu.

Račević, „najvažniji lik iz knjige“, je piščeva fikcija, emigrant je u Švajcarskoj, ali tu si i likovi iz stvarnog života – disedenti i u nekom periodu takođe emigranti –  Desimir Tošić, Oto Bihalj, Merin i Milovan Đilas, najpozantiji jugoslovenski disident i filozof iz komunističke Jugoslavije, pa je to bio razlog da ga Bazdulj uporedi sa Vaclavom Havelom, čehoslovačkim disidentom i kasnije predsednikom države.

„Da je umesto Dobrice Ćosića za predsednik SRJ izabran Milovan Đilas, ceo svet bi smatrao da je jugoslovenski Havel – Milovan Đilas. Đilasova težina u globalnim okvirima je ogromna. Đilas postaje disedent 50-ih, Hvael 70-ih. Đilas im hronološki prethodi. Đilas nikada nije pisao drame i Havelov položaj u tom smislu jeste prepoznatljiviji. 15 godina pre Praškog proleća izlazi Đilas, u vreme kada je istočni blok homogen.  I zamislite, tamo u Palmotićevoj 13 sedi neki čovek na kojeg se gleda kao na praoca socijalističkog disedentizma koji je srušio Berlinski zid, a on se srušio ne zato što su Amerikanci gađali bombama ili u ekonomskom smislu, već zato što su u kulturnom ratu pobedile zapadne vrednosti, zato što su u istočnom delu postojali disidenti zbog ideje o liberalnom socijalizmu, išli u zatvore i logore, a vi ako ste na zapadu propagirali ideju sovjetskog socijalizma, vi ste bili ideološka budala“, bio je mišljenja beogradski pisac.

Siže romana, kazao je Bazdulj, je da čovek putuje od Beograda do Tuzle, rodno mesto pisca, preko Rače „što je nekih 200 kilometara za 3.5 sata, a pre nekih 20 godina, 1994, preko Hrvatske, Mađarske, Dalmacije nekih 400 kilometara. Bila je neka konferencija u organizaciji Evropskog parlamenta i dva autobusa su došla iz Beograda, iako je rat bio u Bosni. To jeste istiniti događaj“.

Odgovarajući na pitanja, Muharem Bazdulj je kazao da je namerno izbegao period vladavine Tita, koga je opisao kao kralja i cara. „Pa ne znate da li je važniji on ili zemlja“, a kao talenotvane današnje političare naveo je Mila Đukanovića i Milorada Dodika.

Posetioci skoro dvočasovne tribine primetili su da su njihov gost i nobelovac Ivo Andrić rođeni u istom gradu sa mestom stanovanja u Beogradu, pa su u tom smislu pravili paralelu, što je Bazdulj obacio.

„Andrić u 33. godini života nije imao ni jedan prevod, a već je bio akademik i sama ideja da ja pravim neku anologiju…  Sve je poptuno drukčje i ta vrsta poređenja je nemoguća. Andrić je sa 69. godina dobio Nobelovu nagradu“, podsetio je pisac, dok je na pitanje da li je dostigao svoju zvezdu vodilju odgovorio:

„Linije vodilje, ne. Isplati se takmičiti se samo sa sobom od pre pet godina. Da li si u tom smislu napredovao. Sve ostalo je pogrešno. Iz divljenja čovek raste, ako nekome zavidiš, u tebi otrov raste“, zaključio je pisac na predstavljanju svoje knjige u Kulturnom centru Leskovac.