U prohladnoj hali „Dom Partizana“, poređanih u vrstu, stajalo je tridesetak osoba. Skoro svi su bili u belim kimonima sa pojasevima različitih boja. Ispred njih je stajao čovek sa crnim. Bilo je i mališana, a među njima i ja.

Stalno sam se komeškao sa jednim drugom. Trener je polako gubio strpljenje,  uticali smo na atmosferu. Na kraju mu je prekipelo, odjeknulo je jako – marš napolje! Svi su se okrenuli ka nama, mi oborili glave i otkoračali sa parketa.

Obukli smo se i izašli ispred, morali smo da sačekamo starije kako bi nas odveli kući. Nismo imali mira, jurili smo se po dvorištu i onda nam se vidik sam otvorio. Preko puta kapije, kroz koju nam se širio pogled, bila je velika građevina sa terasom na kojoj su se nalazila dva topa. Imali smo tek nešto više od 5 godina, nismo mogli da razumemo šta predstavlja ta zgrada, ali topovi, topovi su nam privukli pažnju. Kao i mnogo puta pre toga, samo što smo tada imali priliku da odemo do njih i pucamo. Kakva radost, bez reči, znali smo tačno šta hoćemo, pretrčali ulicu, prošli stepenice i počeli avanturu. Gađali smo tenkove, obarali avione, osvajali gradove. Naravno, kasnije smo dobili batine, ali vredelo je svaki udarac, svaku suzu, zadovoljstvo je bilo na vrhuncu.

Nakon toga, u prvom razredu osnovne, išli smo da razgledamo stalnu postavku Narodnog muzeja. Malo toga sam upamtio – neobični opanci, koji nisu ni ličili na one koje sam viđao ranije, čudna nošnja, male kuće, brdo oružja i nešto za šta sam do skora bio ubeđen da su kljove od mamuta.

Zgrada muzeja je nosila duh vremena u kome je sazidana i imala je sve odlike modernističke arhitekture. Kako se grad menjao, promene je pretrpeo i sam muzej. Arhitektura muzeja doživela je sudbinu ostalih građevina koje su dograđivane. Nekome dozidana galerija sada izgleda odlično, nekome štrči. Iz određenog ugla, zaista se može reći da je prelepa, ali kao celina ne deluje u istom tonu, kao ni zatvorena terasa na vrhu. Šta da se radi, ako ništa druga, sada deluje atraktivnije.

Ipak, ni renoviranje nije uspelo da mi zagolica maštu i uvuče me unutra jer, znao sam da je postavka ista još od nastanka muzeja. Pre toga sam s vremena na vreme išao na razne radionice i izložbe. Nešto za šta sam mislio da je ozbiljna promena, desilo se sredinom prošle godine – nova stalna postavka. Iako sam od mnogih prijatelja čuo da je lepo urađena, sticajem raznoraznih okolnosti i nedostatka vremena, nisam je pogledao. Sve do pre neki dan.

Stvar su pogurala deca. Naime, sin voli dinosauruse i zna gotovo sve o njima. Poveli smo neku raspravu na tu temu, i onda su u nju nekako uleteli i mamuti.

• Ima njihova kljova kod nas u muzeju – bio sam skoro sav siguran.
• Nije tata, to su rogovi od bika – glasno se smejao.
• Nema šanse! – nisam mu popuštao.
• Mogu da ti pokažem, video sam kada sam išao sa školom pre dve godine.
• Ne može – rekoh mu – nije više ta postavka, promenili su je.
• Ma idemo svi zajedno da vidimo šta ima – gotovo u isti glas su progovorile žena i ćerkica, dok su slušale naš razgovor sa strane.

Složili smo se i dogovorili kada da pođemo.

Kako se trenutak bližio deca su bila sve više i više uzbuđena. Skratili smo im muke i krenuli pre vremena. Stigli smo tamo. Posle ulaznih vrata, sa desne strane je portirnica i mesto gde se prodaju karte. Cene su jako pristupačne, može se reći više simbolične. Naši domaćini u muzeju bili su vodič Nebojša Dimitrijević, koji je proveo više od dvadeset hiljada posetilaca i arheolog Vladimir Stojanović. Dva mladića su prevazišla moja očekivanja od radnika u muzeja, ali da ne brzam mnogo.

Sa leve strane, posle ulaza, napravljena je suvenirnica. Dok nam je Vlada objašnjavao koje se knjige o istoriji Leskovca mogu kupiti, i šta sve još ima, Nebojša je otišao da pripremi svetla i uvede nas u glavni prostor.

Konačno ulazimo. Sa vrata vidim da ima dve prostorije spojene sa dva prolaza. Prva je pravougaonastog oblika i većom staklenom piramidom u sredini, dok je druga ovalna i u obe se nalazi po jedan veliki monitor. Nebojša nam je objasnio da priča kreće sa desne strane i prati – praistoriju, rimski period, Caričin Grad, srednjovekovni Leskovac i tursku okupaciju.

Sa zvučnika se čuje Adiemusova „Era“  koja se savršeno uklapa u ambijent, dok se na monitorima vrti 3D restitucija Caričinog Grada. Zid koji deli prostorije, sa spoljne strane ispisan je velikim slovima „Vremeplov leskovačkog kraja“.

Piramida u sredini je u stvari vitrina sa predmetima pronađenim na Hisaru. Hisar je zlatni rudnik arheologije Leskovca i kada bi ga presekli, od njegovog dna pa do vrha, bili bi naređani predmeti – neolit i na dalje sve do današnjih dana, polupani tanjiri koje bacaju leskovačke domaćice. Hisar je inače bio i jedan od najstarijih centara crne metalurgije. Naravno, nije prošlo i bez diskusije o Turovićevoj igli. Ona će još uvek da ostane misterija i da fascinira svojom čistoćom gvožđa.

Vitrine sa strane su prepune raznolikih predmeta – delovi oruđa, novčići, ukrasni predmeti, nakit, skulpture. Ne biste verovali na kojim sve lokalitetima su nalazili predmete. Kako je vodič poreklom iz Bratmilovca, odmah nam se pohvalio sa figurinom koja je tamo pronađena. Kaže da su gotovo identične, samo veće, nalažene i u Bugarskoj, Ukrajini i Rusiji. To je u suštini i veza koja pokazuje put ljudi, kako su naselili ove prostore. Lapotince, Pečenjevce, Kopašnica…- gotovo da nema mesta odakle nešto nije doneto.

Kroz prvi prolaz ulazimo u ovalni deo, koji je ceo posvećen Caričinom Gradu. U sredini sobe poređana su četiri kapitela, poput stubova nosača. Unutar njih nalazi se slika krstionice. Krstionica je imala oblik krsta, iz svakog kraka stepenice su išle na dole, dok je sredina bila popunjena vodom. Pored vitrina sa predmetima i slikama, na zidu se nalazi i replika prelepog mozaika iz Ravene, crkva San Vitale, na kojoj je Flavije Petar Savatije Justinijan.

Drugim prolazom se ponovo vraćamo u pravougaonastu prostoriju, i piramidu u drugi plan baca veliki vitez u metalnom oklopu, kako nam je Nebojša rekao, to je Nikola Skobaljić u prirodnoj veličini. U stvari, on tokom celog obilaska nije zatvorio usta, tako da deca nisu ni stigla do pitanja. Dobila su i više nego što ih je zanimalo.

Na kraju ture, pitam ih ja za one kljove. Vlada kaže kako je mala verovatnoća da je to neko donosio u Leskovac, dok Nebojša takođe tvrdi da ni on ne veruje. Polazimo ka izlazu i neočekivano dobijamo poziv da krenemo na sprat.

• Sada ćete imati priliku da vidite muzej u muzeju – rekao nam je Nebojša.

Da, stara postavka nije nestala, preseljena je na sprat i nastavlja priču one nove. Izgledalo mi je kao serijal „Star Wars“, prvo je snimljena radnja iz jednog perioda, a u novijim nastavcima obrađeno ono što se dešavalo pre toga. Istovremeno prikazuje i drugačiji pogled na istoriju, pogled iz drugog vremena. Videh ponovo one opanke, rekoše da su od svinjske kože.

• Evo ti ih kljove – zove me sin.

Dok se svi približavamo, vidim još iz daleka nekoliko rogova raznih oblika i veličina, jedan dosta veći od ostalih, jako debeo. To je to, moj deo mamuta. Stao sam ponovo pored njega. Svima je bilo zabavno. Međutim, sinu kao da nije bilo dosta.

Još smo svi buljili u rogove, čuli smo mu glas ponovo iz druge prostorije.

• Tata, kako ti se zvaše ona tvoja stranka, jel’ Srpska Napredna Stranka, evo i ovde pišu o njoj?

Vlada i Nebojša zatečeni šta je mali primetio, idemo da pogledamo. Na starom papiru pisalo je – Proglas odbora Srpske Napredne Stranke, 1881 godine. Opet smeh.

Stari zanati i minijaturne kuće u moravskom stilu. Šmajser, šarac i velika bomba krmača, poznati termini kada sam bio klinac. Ponovo su probudili dete u meni, zaigrao sam se partizana i Nemaca.

• Ako ste mislili da je gotovo, prešli ste se, sada idemo u galeriju – kaže nam Vlada.

Tamo, postavka  „Jug Srbije u velikom ratu (1915 – 1918)“.  Zaista sjajna izložba, prepuna podataka o Leskovcu u tom periodu. Zločini, izbeglice, heroji, važni događaji – sve upakovano i razumljivo. Jedan deo postavke, po meni mnogo zanimljiviji, nalazi se u drugoj galeriji na potkrovlju. Čuo sam za izraz „Lupaš ko Maksim po diviziji“ i imao priliku da vidim kako taj gospodin Maksim izgleda. Mitraljez, veliki, baš veliki, skoro da podseća na minobacač. Vaze napravljene od topovskih čaura. Ono što me je najviše zaintrigiralo, bila je mala torbica za amajliju. Ako želite da se spasete metka, u nju je trebalo staviti – pobeg(zrno pšenice koje padne sa mlina), deo slavske sveće i orlovu kandžu. Verujem da su poslednji sastojak ratnici teško nalazili, malo su koristi imali od torbice. Ova postavka je tu samo do 1. marta, kada se seli u galeriju RTS-a.

Na rastanku, od Nebojše, dobili smo na poklon knjigu  „Leskovac 101“. Topla preporuka za svaku kuću, vredi imati jedan primerak.

Dva sata kvalitetog programa, tu kod nas u centru grada, ko bi rekao. Povedeš i decu, a jeftinije od igraonice. Za njih i zabavnije, a usput nauče puno toga o istoriji našeg grada.

Sedamo na klupice novosagrađenog platoa. Prepuni smo utisaka. Deca su skoro iscrpljena.

• Mogao bih od ovoga napraviti tekst – glasno razmišljam.
• Pre toga da odemo na kolače – prekida me supruga.
• Možda nađemo nešto od mamuta u poslastičari – mislim da će me još dugo zezati oko ovoga.