U dvorištu Muzej kuće “Bore Stankovića” u Vranju vreme je odavno stalo. To može da oseti svaki posetilac, čim nogom kroči u ovo kulturno zdanje gde sve miriše na staro Vranje, punom derta, meraka i sevdaha. Rascvetalo cveće svojim opojnim mirisom prosto mami putnike namernike da odmore svoju dušu ispod debelog hlada stoletnog crnog duda,kojeg je zasadaila baba poznatog srpskog pisca, a koji i sada rađa kao u najboljim godinama.

Tragovi roda još uvek su vidljivi na lepo uređenoj kaldrmi koja sve goste vodi pravo pod trem Borine kuće u kojoj se ovaj poznati pisac rodio daleke 1876. godine.  Tu mnogi posetioci sedeći na tronošcima i drvenim klupama prekrivenim raznobojnim ručno tkanim, vunenim ćilimima dočekaju kustosa Danijelu Dekić, da im ispriča o istorijatu kuće u kojoj se rodio jedan od najpoznatijih Vranjanaca, a koga mnogi pamte iz školskih lektira.

Baba Zlata

Svima njima ona nadahnuto, kao da je priča po prvi put, ispriča priču o Borinoj Muzej kući, koju Vranjanci smatraju svojim kulturnim blagom. Tada se obično vrati 180 godina unazad, u vreme kada je Borina baba Zlata napravila kuću u jednoj od najstarijih ulica u gradu, koja sada nosi njeno ime.

”Pre početka izgradnje kuće i ona je, po starom vranjskom običaju, u dvorištu zasadila dud, dugovečno drvo, sa nadom da će i njeno potomstvo biti dugovečno i zdravo. Njoj se i posrećilo da u kući oženi svog sina Stojana prelepom devojkom Vaskom, koja joj je podarila zdravog unuka, a kome su nadenuli ime Bora. Ubrzo potom majka je Bori rodila i mlađeg brata Timotija koji je umro kada mu je bilo dve godine. Nažalost, njegova smrt nije bila jedina u porodici Stanković”, priča Danijela.

Bora

Po njenim rečima, Bori je umro otac kada je napunio pet godina, a u sedmoj je ostao i bez majke. O njemu je sve do smrti brinula baba Zlata. Bora je osnovnu školu i sedmi razred Gimnazije završio u Vranju, a posle je maturirao u Nišu. Bora, koji je vredno učio prava, u svom rodnom Vranju je živeo sve do 1896. godine kada je umrla i njegova baba Zlata u svojoj devedesetoj godini. Ostavši potpuno sam, bez novca za školovanje, on je bio prinuđen da proda svoju kuću.

“To je učinio 1898. godine. Njegovu kuću kupio je sveštenik Arsa Popović. Borina kuća je bila u vlasništvu ove porodice sve do 1964. godine. Posle je otkupila Opština Vranje i od 1967. godine ona radi kao Muzej kuća”, priča Danijela.

Muzej-kuća

Kada čuju ovu zanimljivu priču posetioci odmah požele da detaljno razgledaju unutrašnjost kuće.

Oni koji Boru Stankovića poznaju kroz njegova književna dela iznenade se kada vide u kakvoj se maloj kući rodio veliki pisac. Međutim, kada zađu u unutrašnjost i vide prostorije u kojima je odrastao Bora vrlo brzo zaborave na ovu pomisao.

Uastaje dah kada se baci pogled na gostinsku sobu u kojoj su Stankovići nekada dočekivali goste. Ona je najveća i najlepše uređena soba u celoj kući. Krase je najlepše tkane rukotvorine onog vremena. Pored prozora se i danas nalazi udobni minderluk na kome su sedeli gosti, a suprotno od njega je polica na kojoj je uredno složeno bakarno posuđe (sahan). Tavanica na ovoj sobi bila je ukrašena rezbarijumom. Odmah pored nje nalazi se i soba baba Zlate u kojoj je smešten nen krevet i drveni razboj na kome je tkala ćilime u raznim bojama sa predivnim šarama.

“U ove dve sobe nedavno je kompletno renoviran pod. Zamenjena je i krovna konstrukcija na celoj kući. Preuređena je i kaldrma u dvorištu i jedan od spoljnih  zidova. Nadamo se da će uskoro biti renovirana i kaldrma u samoj baba Zlatinoj ulici kojom turisti dolaze u Muzej kuću “Bore Stankovića”, objašnjava Danijela.

Libade

U središnjem delu kuće, gde se nekada nalazilo ognjište, sada su izloženi odevni predmeti nekih od članova Borine porodice. Posetiocima obično zastane dah kada bace pogled na baba Zlatino libade čiji kroj govori da ga je nosila žena vitkog stasa. Tu se nalazi i kecelja koja je pripadala Borinoj majci Vaski, Borina tabakera i tapija o prodaji kuće pisana njegovom rukom.

U njihovoj blizini je i marama Sofke Stajić, Mitketove supruge i Pasino libade, devojke u koju je Bora bio zaljubljen, a koju je opisao u pripovetci “Uvela Ruža”.

Koštana

Ovo saznanje neke posetioce jako inspiriše tako da i sami ispričaju neke detalje iz ovog poznatog Borinog dela. Slično se desi i kada zastanu ispred fotografija prave Koštane, Malike Eminović, kao i ZorkeTasović, prve glumice koja je igrala Koštanu u istoimenoj predstavi.

Za posetioce je veoma interesantna i nekadašnja Borina soba u kojoj se sada nalaze njegova književna izdanja i fotografije iz pozorišnih predstava i snimljenih filmova koje su radili poznati reditelji inspirisani njegovim stvaralaštvom.

Niko ne ode iz Borine kuće, a da ne obiđe i letnju kuhinju koja je smeštena u uglu dvorišta. Izloženi kućevni predmeti naćve za čuvanje brašna i mesenje hleba, čutura za tucanje pšenice i paprike, tendžere, bućka za pravljenje masla… nemo govore posetiocima koje je sve specijalitete spremala njihova vlasnica.

Dok razgledaju ove predmete među njima se često zapodene priča o spremanju poznatih vranjskih jela. U hodu se razmeni i po neki recept, a kada ne mogu da se sete nekog važnog sastojka obavezno konsultuju i kustosa Danijelu.

Na sva njihova ovakva i slična pitanja kao i ona gde treba da kaže gde se nalazi grob baba Zlate i da li je Bora prohodao baš ispod duda, pa do toga kako se pravi neko poznato vranjsko jelo, ona uvek ima spreman valjan odgovor. Nekim odgovrima oni se slatko nasmeju, a neki ih rastuže. Njoj je bitno da svi u Borinoj kući osete poznato vranjsko gostoprimstvo, tako da požele da što pre ponovo dođu u Vranje da je ponovo obiđu.