Pred Radošem Cerovićem iz Leskovca, bila je svetla budućnost jer je već kao golobradi mladić važio za jednog od najboljih igrača FK Dubočica, bio voljen i obožavan, upisao fakultet, no sudbina je htela drugačije. Poginuo je na današnji dan 1998. godine sa nepunih 20 godina i otišao u – legendu.

Radoš Cerović rođen je u Leskovcu gde je i završio srednju školu, ali se od detinjstva bavio sportom. U FK Dubočici počeo je da igra još u kategoriuji petlića, zatim u ekupi juniora pa potom seniora. Igrao je na poziciji centar halfa, odbrambeni igrač.

„Fudbal i sport bili su njegova velika ljubav od malena pa sve do pogibije“, priča za Jugmedu njegov dve godine stariji brat Bojan Cerović, koji mu je bio uzor po nečemu drugom, pokazaće se kasnije.

Prošle su 24 godine od tragične smrti Radoša Cerovića i malo je njih koji se sećaju u kojoj je ligi bila Dubočica tokom karijere Radoša Cerovića. Njegov brat misli da je mlađa generacija u kojoj je igrao Radoš, bila veoma uspešna.

Kada je napunio 19 godina, Radoš je otišao na redovno služenje vojnog roka. Iz vojske je položio prijemni ispit na DIF-u u Beogradu, ali nije dočekao da bude ni brucoš.

„Ja sam u vojsci bio padobranac, pa je i on želeo da nastavi tradiciju. Služio je vojni rok u legendarnoj 63. padobranskoj brigadi“, nastavlja priču stariji brat.

Ta 1988. godina bila je na Kosovu i Metohiji, gde se nalazila ova brigada, veoma turbulenta Iako neproglašen, vodio se rat sa albaskim teroristima. Pucalo se, napadao se i srpski živalj i regularna vojska države.

„Moj brat poginuo je 28. jula 1998. godine u rejonu karaule Košare prilikom izvlačenja potpukovnika Gorana Ostojića, komandanta 63. padbobranske brigade, ubijenog iz zasede“, priseća se.

Tada su pored Ostojića i Radoša, pognuli vodnici prve klase Dragan Dušanić i Srđan Stančetić, ali Radoš Cerović je bio najmlađi vojnik iz Leskovca koji je svoj život na Košarama ostavio na olatar domovine Srbije i svoje ime upisao među heroje i svog rodnog grada.

„Grad Niš je, na predlog veterana 63.padobranske brigade, jednu ulicu nazvao po mom pokojnom bratu“, kaže Bojan.

Iako kao narod kratko pamtimo, Radoš još živi u svesti i srcima svojih najmilijih i njegovih saigrača iz FK Dubočice, posebno u scrima svojih ratnih drugova.

Na sahrani je bila cela 63. padobranska brigada. Bio je tužan događaj sa nezapamćenim brojem ljudi do tada. Bili su i fudbaleri i drugovi s kojima je rastao. I danas na svakom parastosu, kada oživljavamo bolne uspomene, prisustvuju njegovi ratni drugovi“, priča brat Bojan koga su naš poziv i molba za razgovor vratili u dane pre i posle tragedije.

Sve mu je kaže maglovito od momenta kada je na vratima video vojnike tužnih lica.

„Bio sam kući sa mojom pokojnom bakom Novkom kada su mi saopštili da je Radoš poginuo. Prvi osećaj je neverica, a potom osećanja koja se ne mogu rečima opisati ni danas posle 24 godine. Više se ne saćam kako su obavešteni naši roditelji Divna i Dargoje. Čini mi se da je i njih vojska obavestila na poslu“, priseća se dok mu glas na momente podrhtava.

Bojan takođe nije stigao sa bratom da priča o situaciji na Kosovu jer je tada bio na studijama u Beogradu. Sve što zna, zna iz priča Radoševih ratnih drugova.

„Iz onoga što su meni njegovi prijatelji pričali, mislim da nije bio uplašen, već da je, čak, hrabrio i druge. U toj herojskoj i legendarnoj 63. padobranskoj brigadi nema i inače mesta strahu“.