Pre tačno četvrt veka, 24. septembra 2000., Slobodan Milošević doživeo je poraz na predsedničkim i saveznim parlamentarnim izborima i ubrzo zatim otišao u političku istoriju. Bio je na vlasti deset godina, nakon što je na sednici srpskih socijalista smenio Ivana Stambolića, koji je kasnije svirepo ubijen.

Milošević tog dana, odnosno te večeri, nije priznao poraz. To je učinio tek kada je na noge ustala cela Srbija, čak i u malim varošima, i kada je Republička izborna komisija objavila rezultate. Tada je rekao da odlazi čiste savesti i da će se posvetiti unuku i porodici. Građani nisu slutili da će nekoliko godina kasnije završiti u haškom zatvoru. I Leskovac je bio na nogma.

U to vreme Srbija je imala snažnu opoziciju, oličenu u Zoranu Đinđiću, lideru Demokratske stranke, i Vojislavu Koštunici, lideru Demokratske stranke Srbije. Koštunicu je Miloševićevo biračko telo doživljavalo kao nacionalistu i umerenog čoveka „koji neće drmati“. Đinđić je, nasuprot tome, govorio istinu i pokušavao da razbije mafijaški poredak, da promeni korupcijom i nepotizmom ogrezli sistem.

U Evropi i svetu dočekivan je aplauzima, ali se situacija promenila kada je na red došlo Kosovo. Posle posete Nemačkoj i razgovora sa kancelarom Gerhardom Šrederom, Đinđić se vratio razočaran i promenjen.

Crvene beretke, koje su 5. oktobra 2000. prešle na stranu pobednika, nastavile su da koriste privilegije, a mafija nije uništena. Kada je Đinđić, kao predsednik Vlade Srbije, pokušao da im oduzme moć, usledila je odmazda. Ubijen je iz snajpera 12. marta 2003. godine. Tada je Srbija stala, a posle mnogo godina ponovo ušla u diktaturu.

Tri godine kasnije, 11. marta 2006., Milošević je preminuo u haškom zatvoru.

Tako su nestala dva ljuta rivala: jedan diktator koji je Srbiju uveo u tri rata i tromesečno bombardovanje, i drugi — reformator, koji je sanjao o budućnosti bolje Srbije.

Jer istorija nas uči da pobede i porazi ne znače ništa ako se narodi ne promene iznutra.