Na današnji dan, pre 107 godina, Leskovac je oslobođen od austrougarske, nemačke i bugarske okupacije. U 11.15 sati u grad je umarširala srpska vojska, predvođena Leskovčaninom Dobrivojem Naumovićem, a građani su ih dočekali aplauzima i povicima „Živela Srbija!“.

Bio je to veličanstven povratak ratnika na svoja ognjišta – onih koji su prošli bitke od Cera, preko Krfa i Solunskog fronta, braneći domovinu od ropstva. Tokom Prvog svetskog rata Srbija je izgubila više od milion ljudi, odnosno oko 30% odraslog stanovništva, dok se tačan broj poginulih na području Leskovca ni danas ne zna.

Nepunih mesec dana posle proboja Solunskog fronta, jedinice Prve armije pod komandom vojvode Petra Bojovića, uz podršku francuske konjičke brigade generala Gambete, potisnule su austrougarske i nemačke trupe u nezadrživom oslobodilačkom pohodu. Dana 7. oktobra 1918. jedinice Dunavske i Drinske divizije krenule su u završne operacije oslobađanja Leskovca. Prvi su u grad ušli konjički eskadron i pešadijska četa, dočekani s cvećem i oduševljenjem. Dolazak slobode Leskovčani su slavili sa svojim oslobodiocima do kasno u noć.

Okupacija i otpor

Dok su jedni Leskovčani na Solunskom frontu čekali konačni proboj, drugi su stradali u svom gradu i okolini, naročito od bugarskih okupacionih snaga kojima je Južna Srbija bila „dodeljena“. Tokom trogodišnje okupacije narod je doživeo zločine i torturu, ali nije pristao da bude denacionalizovan i bugarizovan.

Žrtve su najpre podneli sveštenici leskovačke crkve sa protom Stevanom Komnenovićem i jedan učitelj, a potom i kolone Leskovčana koje su bugarske vlasti odvodile na stratišta oko Surdulice. U Jablaničko-topličkom ustanku 1917. godine, podignutom kao odgovor na bugarska zverstva, poginulo je mnogo Leskovčana, među njima i tadašnji gradonačelnik Đorđe Cekić-Lešnjak.

Zaborav sećanja

Tim junacima, ni danas nije odata pošta, kao i prošle i one iza nje. Možda se poneko i pojavio pored spomenika u centru Leskovca, ali o tome javnost nije obaveštena. Onaj prelepi spomenik u centru Leskovca ostao je bez cveća, bez potomaka oko njega.  Ćutanje ostavlja gorak ukus i pitanje – zašto?

Organizaciju obeležavanja tradicionalno su preuzimali SUBNOR i Udruženje potomaka ratnika 1912–1920. godine. Ipak, postavlja se pitanje zašto SUBNOR, koji je vezan za Drugi svetski rat, ima vodeću ulogu, dok su Solunci u vreme komunizma gotovo bili potisnuti iz sećanja.

Sada su i oni zaboravili. Danas, na 107. godišnjicu – muk. I to u vremenu kada se u susednim gradovima, poput Medveđe, Vranja i Bojnika na taj dan organizuju celodnevni programi posvećeni precima.

Odgovornost današnjih generacija

Nije stvar u tome što stariji Subnorovci ili potomci ratnika nisu izašli da održe pomen. Stvar je u tome što Leskovčani nisu našli pola sata da se sete svojih junaka. Još je bolnije što gradsko rukovodstvo nije preuzelo odgovornost.

Gradonačelnik, koji je na vlasti 13 godina, samo je jednom – 2014. – položio venac na ovaj dan. Ako je domaćin Leskovca, na njemu je i da ne dozvoli da se zaboravi godišnjica oslobođenja. Lokalna samouprava bi morala da preuzme organizaciju i sećanje na Dan pobede Leskovca u Prvom svetskom ratu. Zaborav je velika grehota.

Istina je da samo četiri dana kasnije grad obeležava i Dan oslobođenja u Drugom svetskom ratu. Možda je to administrativni teret, ali teret nije ništa u poređenju sa žrtvom predaka. Na nama je da pokažemo da sećanja ne blede i da Leskovac čuva svoje slavne dane.