“ Са старом српском вером био је везан стари српски економски и политички ред. Србин у старој својој постојбини није научио да буде на земљи спахијски роб и да даје кулук, и да му одсецају уши и нос. Он је имао своје задруге, своје поротне судове, а имао је гласа, када се што закључивало или се бирали главари. По новоме, бајаги хришћанском реду, владар је постајао не по вољи народа, него „по милости божијој“, а по милости божијој постајала су и сва ситнија господа, јер је свака власт од Бога. Какво верско питање? Оно је било само на површини. На дну тога питања ухватио се у коштац стари и нови економски ред. На једној страни борило се старо српско задругарство, а на другој страни економско ропство – феудализам. На једној страни борио се стари српски демократизам, а на другој страни: самовласт светских и црквених великана.
Ово је језгро спора. Само је то језгро било увијено с једне стране у стару српску многобожачку веру, а с друге стране у изопачено хришћанство.И кад је стара српска вера, стари српски ред почео да поклеца, тада се јавља богомилство. Јавља се као протест противу феудализма, као протест противу новог реда.
Такозвана борба између старе српске вере и хришћанства била је ужасна и трајала је вековима. Маса српскога народа није хтела да пристане на ропство, него се очајно борила против тога, и зато није могла тако дуго да постане српска држава. Хрвати су много брже створили државу, јер су лакше пристали на нови ред. Кад је српска самостална држава постала, Хрватска је већ била и – прошла. Види се дакле: шта су били узроци ономе трењу. То није, што је Србин проклет, па није могао да се сложи, него што није хтео у својој кући да буде роб.“
Веселин Чајкановић