VRANJE – Na popularnoj grupi na Fejsbuku „Staro Vranje“, danas su objavljene fotografije sa sahrane Stane Aramović Karaminge, čime je simbolično obeležena godišnjica smrti autorke pesme Dimitrijo, sine Mitre.Slike prati priča koja se stalno prepričava među Vranjancima jer na dan kada je sahranjena Stana Karaminga u Vranju se šaputalo „Ne daj, bože, ko da je Vladika umro!

„Žena koju su pokopavali bila je starovremenska, a sprovod se ipak razlikovao od uobičajenog. Ispred sveštenika, a odmah iza pogrebnog venca, išla je muzika koja nije svirala posmrtni marš, već melodiju pesme koju je pokojnica najviše volela — Dimitrije, sine Mitre. Pesma, to je bila želja i amanet preminule, koja je predosećajući smrt svojim bližnjima izričito rekla da je ne oplakuju mnogo. Preko crnog belo da joj stave, rekla je, i da umesto suza bude pesma“, navodi se na ovoj fejsbuk stranici.

Tako je tog prohladnoh petka 21. februara 1969. uz varljivo zimsko sunce i pesmu „Dimitrije, sine Mitre“, ulicama Vranja prošla Stana Avramović Karaminga na svom poslednjem putovanju. Ko je bila žena koju su sa pesmom i suzama ispratili njeni rođaci, prijatelji i mnogobrojni sugrađani? Sa njenom smrću kao da su zauvek odlazila vremena poznatog vranjanskog sevdaha.

Jer, Stana Avramović Karaminga je decenijama čuvala, negovala i drugima prenosila izvornu vranjansku pesmu. Neke je pesme i sama spevala, dugo krijući da su njene.

Dve pesme je Stana Karaminga uobličila prema tuđem kazivanju o vremenima turske vladavine u Vranju. Ta kazivanja o turskom nasilju oživela su u njenoj svesti u vreme Prvog svetskog rata. Stana je tada bila devojčica i gledala je okupacio bugarsko nasilje. Kasnije se bojala da će se pesme zaboraviti, ali pesme su prihvaćene u Vranju i nastavljale svoj život kroz razne interpretacije.

Kao retko koja naša narodna pesma, vranjanska pesma „Dimitrije, sine Mitre“ ima svoju istoriju. Nastala je iz stvarnih događaja tragične životne sudbine i predsmrtnog kazivanja, ispovesti, na osnovu koje je i sačuvana. Zato se sada vraćamo na početak XX veka i dalje, u vreme kada je Vranje tek oslobođeno od Turaka. Stana Avramović Karaminga, bila je tada dete.

Rasla je okružena ljubavlju, ne sluteći da će jedna noć pomutiti radosni svet njenog odrastanja. Bila je to noć kada joj je majka Magda, na samrti, ispričala istinu o njenom imenu. Stana Karaminga je imala stariju sestru od tetke, takođe Stanu. Njen muž Dimitrije bio je Karamingi takođe rođak, brat od tetke, ali sa očeve strane. Stana je bila veoma bliska sa svojom tetkom i tečom, Karaminginim roditeljima, koji su uvek imali razumevanja za nju.

Jednoga dana, pročuo se glas da je Stana provela noć sa nekim Stojanom. Toma, Karamingin otac je odmah otišao kod Stane da to proveri. „Kako te nije sramota, obraz da nam ukaljaš? Sve smo čuli, je l’ to istina?“ Grdio je Toma.

„Istina je, odgovorila je Stana bez oklevanja.“Ali, muka me naterala. Znaš koja??? Da vidim da li mogu sa drugim čovekom decu da imam!“, Verujem ti, reče Toma. „Ali, pošto je tako, nemoj sa Stojana, ni on dece nema. Nego idi sa Ristu Garabinu, za njega se ne zna kol’ko dece ima. Idi, pa se s njega ogreši. Ja ću greh da nosim, a imati decu nije greh!“

Nije puno vremena prošlo, a život u Dimitrijevom domu je počeo da se menja. Vest da je Stana u drugom stanju je sve obradovala. Stana koja je u četrdesetoj godini ostala trudna, bila je pošteđena svakog rada i napora. Porođaj je bio naporan i bolan. Stana nije preživela, ali dete jeste. Nedelju dana kasnije, Dimitrijev ujak Toma, Karamingin otac, je odlučio da kaže sestriću istinu.

„Pre nego što odemo na Stanin grob, moram nešto da ti kažem. Izedosmo Stanu. Prvo tvoja majka, a moja sestra, pa ti, a onda i ja. „Dimitrije ga je zbunjeno gledao.“ Tako je. Tvoja majka, što je kinjila. Ti, što si bio nerodan. A ja, što sam je savetovao s koga da ide. Da znaš, dete nije tvoje, već od Ristu Garabinu.“ Nesrećni Dimitrije je ovo stoički podneo. Odgovorio je ujaku: „Ako, ujko, neka joj je bogom prosto. Mi smo hteli dete da usvojimo, a ovo je bar moja Stana rodila.“ Sutradan, tu na grobu, pred rođacima i prijateljima dok su Stani izdavali po običaju prvu subotu, poslednje što je Dimitrije rekao, bilo je: „Ovde, pored moje Stane da me kopate…“ I pre nego što je iko mogao da ga spreči izvadio je pištolj i ubio se.

To je Karamingi te noći ispričala majka Magda, Stanina tetka. U toj noći, posle majčine priče, Stana Karaminga je spevala pesmu „Dimitrije, sine Mitre.“ Pesmu je dugo tajila. Skrivala ju je onako kako je i majka skrivala priču o poreklu Karaminginog imena  kao zlu porodičnu kob, kao sramotu rodoskrvnuća, kao stravičnu priču o samoubistvu u familiji.

I pre nego što je zašla duboko u osmu deceniju života, Stana Karaminga je sačuvala i prenela izvorne reči i melodiju ove pesme.

(Kraj)iva / Staro Vranje

Foto: Staro Vranje