Na krajnjem jugu grada Leskovca, pored farmaceutske kompanije „Zdravlje“ i Okružnog zatvora, nalazi se Ohridsko naselje, u kojem ima oko 400 domaćinstava, odnosno do 2000 stanovnika, najviše pridošli iz vučjanskog, potom medveđskog i vlasotinačkog kraja.

Glavna ulica, takozvani put prema Vučju, deli naselje na dva dela. Levi, koji je naseljeniji meštanima iz sela Barje, Igrište i Oruglice i desni u kome ima manje stanovnika, uglavnom Crnogoraca, koji su došli iz sela Lece, tačnije Vrelskog Brda i Gajtana.

Traganje za boljim, lepšim i kvalitetnijim uslovima života, još početkom šezdesetih godina prošlog veka, u vreme snažne industrijalizacije Leskovca, gde sve njegove tadašnje fabrike ne bi mogle da se nabroje u jednom dahu, uslovilo je da u ovom delu grada počnu da niču prve kuće. Sa tri česme, koje su bile raspoređene u naselju, uzimala se voda za piće i svakodnevne potrebe, a do prve prodavnice pešačilo se petnestak minuta.

„Jedna česma je bila u centru naselja, druga na početku kod ‘Zdravlja’, a treća kod zatvora“, objašnjava čovek koji je u ovo mesto došao po završetku osnovne škole.

Nekoliko godina kasnije, česme su srušene, a svako domaćinstvo je dobilo vodu.

„Svakodnevno sam išla do prodavnice, nekad i po 2-3 puta i nije mi bilo teško“, priseća se Jelka Jovanović koja se sa porodicom nastanila ovde početkom osamdesetih.

Kada je sa suprugom odlučila da na ovom mestu ostane do kraja života, ovde je bilo izgrađeno pedesetak kuća. Život ljudi je već bio formiran i svi su već imali ustaljene navike. Neke porodice su pravile kuće, neke dograđivale, dok su deca išla u školu, družila se i učila.

Za razliku od pre pedesetak godina, kada je postojala jedna ulica, Ohridska, po kojoj je naselje dobilo ime, danas ovo mesto broji više desetine istih, a one nose imena po srpskim gradovima: Šabačka, Čačanska, Jagodinska, Zrenjaninska…

Toplina, srdačnost i vedrina, osobine koje su poneli sa sobom iz svojih malih mesta, prisutne su i danas među njima, kao i želja da se takav odnos među komšijama očuva i prenese na mlađe generacije.

Međutim, ono što ovim ljudima fali jeste dečje igralište, bolji sportski teren i uređenije ulice, jer, upravo te mlade generacije imaju daleko veću sponzauju o onome što su uslovi za bolji život i za, ostnak u Ohrisko. naselju na krajnjem jugu Leskovca.

„Imamo dečje igralište dole kod ‘Zdravlja’, ali nije bezbedno, ono je tik uz glavni put, deca su tu nebezbedna, jer nije ograđeno“, kaže majka male devojčice i dodaje da automobili voze veoma brzo i da uvek strepi kada deca tamo provode vreme.

Pored igrališta nalazi se parking, koji u letnjim mesecima biva pretvoren u fudbalsko igralište, a ponekad i u košarkaški teren.

„Fali nam mesto za sport, ovaj deo smo mi improvizovali i napravili mini teren. Problem nastaje kada se ovde parkiraju automobili i onda nemamo gde da igramo košarku ili fudbal“, žali se dvadesetogodišnjak.

Iako su prošle godine, a i ove, neke ulice dobile grebani asfalt, zbog svakodnebnog cirkulisanja automobila i ljudi, na većim delovima puta, stvorile su se rupe i neravnine, što ostvaruje pogodno mesto za zadržavanje vode i stvaranje blata.

„Kad padne kiša ili se topi sneg, nekim ulicama ne može da se prođe, prljavština se sakupi na cipelama i uvek u torbi moramo da imamo maramice“, objašnjava žena srednjih godina, koja još žali što se iz centra grada udala na periferiju, „ne što se udala za svog bračnog druga, već što periferija“, ispravlja nas.

Naše sagovornike ne napušta davnašnji osećaj da je naselje, zapravo, zaboravljeno i da i oni sami ne pripadaju gradu, jer se njih vlast seti samo kada su izbori.

„U ovaj deo grada ne ulažu, onoliko koliko bi trebalo. Ovde žive mladi ljudi, zaslužujemo i mi da imamo bolje uslove, bolje ulice. U drugim delovima grada se stalno nešto gradi, kod nas ne“, priča muškarac ispred prodavnice dok pikavac cigarete paljivo odlaže u omanju kantu za smeće.

„To je naučeno ponašanje još iz kuće mog deda sela iznad Vučja. ‘Ne prljaj okolinu sinko, govorio je’“, odgovara na naš začuđeni pogled i nepostavljeno pitanje.

Takođe, zameraju i što nema uličnog osvetljenja od kraja ograde zatvora pa sve do Avanture parka, pored SRC „Dubočica“.

„Noću je veoma mračno, jer nema osvetljenja, a kao što vidite nekada je tu bio rasadnik, dok je sad  korov, šiblje i žbunje. Moram da idem uz glavni put do kuće. Nije mi baš prijatno, kad uveče prolazim tim delom“, priča dvadesetdevetogodišnja devojka.

No nekima sve to ne smeta, pa poslednjih nekoliko godina u Ohridsko naselje stalno dolaze nove porodice, a mladi ostaju i tu zasnivaju svoje.

„Bili smo podstanari godinama, živeli smo u stanu. Ovde smo kupili kuću, imamo veliko dvorište, a ovo naselje smo izabrali zbog toga što je u gradu i zbog toga što je mirno. Deca mogu da se igraju u dvorištu, a mi da budemo bezbrižni“,  srećan je četrdesetogodišnjak.

Deca su se, priča, brzo navikla na novu sredinu, a i ovdašnji ljudi su ih dobro prihvatili.

„Nije bilo nikakvih problema, upoznali smo prve komšije, a i ostale. Sa nekima smo postali čaki prijatelji“, objašnjava.

U centru naselja nalazi se prodavnica, jedina u ovom kraju, koja je 25 godina uspela da odoli različitim iskušenjima sa svih strana.

„Radnja je zapravo otvorena kao trafika, još 1996. godine. U početku je bilo teško, imali smo najosnovnije artikle. Hleb, mleko, jogurt, jaja i sve je bilo domaće“, objašnjava sin vlasnika prodavnice.

Prepreka je bilo mnogo, ali se trud i zalaganje ovih ljudi, da poštenim radom prehrane svoju porodicu, na kraju isplatio.

S vremenom se polako povećavao asortiman robe i broj kupaca, a samim tim i veličina prodavnice. Sada se u ovoj radnji može pronaći hrana, piće, higijenski i kozmetički proizvodi, kao i voće i povrće.

Danas od ovog porodičnog posla hrani se petoro njih. Raduju se novoj godini, jer će pored trogodišnjeg dečaka, nijhova porodica dobiti još jednog člana.

U letnjim danima ispred prodavnice je življe i živopisnije, tada se mogu čuti smeh i šale, a sada kada je zima, ljudi su u kućama, a u prodavnicu dolaze, isključivo zbog kupovine.

Kada smo mi u prepodnevnim časovima prošli naseljem, ulicama je vladao mir, dok su se u daljini čuli razgovori, ljudski glasovi i cvrkut ptice. Tek pokoji prolaznik se mogao sresti, koji bi brzim koracima, zbog decembarske hladnoće,  išao u svom pravcu.

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.