Mi Leskovčani na malečku stoličku sedimo i u golemo nebo gledamo, zapisao je svojevremeno pesnik Rade Jović, i ta njegova rečenica pustila je korene i prerasla u narodnu izreku. A nastala je u vreme kada se još pamtio ekonomski uspon Leskovca između dva svetska rata i u vreme kada se ovaj grad uljuljkivao u socijalističko samoupravljanje u kome su opet neki ljudi imali velike vizije.

Ova rečenica danas krasi novu postavku Narodnog muzeja u Leskovcu koja nas vraća u period srpskog Mančestera, u svet koji se naziva zlatnim dobom, u vreme kada je ovaj grad tridesetih godina prošloga veka imao 105 kafana, u koje je mogla da stane čitava ovdašnja muška populacija, i 8 leskovačkih banaka.

Te kafane bila su mesta gde se odvijao društveni život, mesta gde se govorilo starim leskovačkim govorom, koga Leskovčani sve više zaboravljaju pod uticajem medija i društvenih mreža.

Deo tog govora u vidu starih, humorom vrcavih, leskovačkih izreka otrgao je od zaborava upravo leskovački muzej, pa sada svaki posetilac može na velikim fotografijama pročitati:

„Na vuka povika, lisica meso izede“

„Bog prvo čoveku uzne pamet pa t’g imanje

„Koj će u med da brka, a prste da ne liže?“

„Bog nije vrana odma da ti oči iskopa“

„S pamuk ti dušu vadi“

„Zacopaja se ko pinter u bure“

U nastavku pogledajte fotografije sa još nekim zapisima:

A evo i nekoliko izreka predaka kojih nema u muzeju, a koje Leskovčani i danas koriste u pogodnim situacijama:

„Najeo se k’o ciganče na zadušnicu“

„Utepuje se k’o mače od tavan“

„Zapenija k’o sivonja“

„Na stupku mu mož’ stupneš, al’ na sreću ne“.

„Glas u nebesa, a muda pod pepel“.