Noćas sam na internetu pročitao da je premijer Vučić promenio mišljenje: za ministra državne uprave i lokalne samouprave postavio vranjanca Miroljuba Aleksića, vlasnika beogradske kompanije „Alko grup“.

Obrazloženje: godina je kompanija „Alko grup“ u Srbiji sinonim uspešnog i stabilnog poslovanja. Imidž na tržištu i poslovna filozofija, svrstali se je u red vodećih srpskih kompanija. U proizvodnji, trgovini, finansijama, projektovanju, građevinarstvu, turizmu i izdavaštvu… 22 firme ove kompanije zapošljavaju 2.500 radnika, koji prave godišnji prihod od oko 150 miliona evra.

Naravno, ovo je samo (ne)namerna šala. Za priču koja sledi, ovih nekoliko podataka o „Alko grup“ sasvim su dovoljni.

A sada sledi nagradno pitanje: od blizu stotinu direktora i menadžera u 22 firme „Alko grup“, uključujući tu i vlasnika Aleksića, koliko njih imaju svoje vozače i putničke automobile?

Hajde sad da vas vidim? Dakle, koliko gospodin Aleksić i svi direktori i menadžeri njegovog tima, imaju vozača na raspolaganju?

I slovim i brojem – ni jednog!!!

Dakle, kada Aleksić putuje iz Beograda u Vranje ili bilo gde, službeni automobil vozi sam. Kada njegovi direktori i menadžeri imaju posla u Srbiji, Grčkoj, Nemačkoj…sami voze službene automobile.

Zašto tako rođače, u čemu je vic – pitam jednog od direktora, a on kaže:

„U pitanju je ekonomija. Zamislite koliko bi nas koštalo da 22 firme u ovoj kompaniji imaju makar po jednog vozača. To je čist trošak. Mi smo tako organizovani da ne pravimo ovu vrst troškova“.

Ovo je svojevrstan domaći zadatak za sociologe našeg tržišnog ambijenta. Jer, javni sektor u Srbiji je priključen na razne budžete, odnosno džepove poreskih obveznika, kao televizori na struju. Dok ima budžetske struje ima i slike – lepota jedna. Ako ih isključite sa budžeta, ćao – nema ni slike ni tona.

Zamislite onda Miroljuba Aleksića na mestu ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu.