Na samo četiri kilometara od Leskovca, kada krenete prema Vučju i planini Kukavici, sa desne strane puta ugledaćete znak na kome piše Rudare, za koje se skreće levo. Ovo majušno selo broji skoro oko 500 stanovnika, koji se sa ponosom hvale da imaju najstariju crkvu u Leskovcu, a to je Sveta Petka. Ponosni zbog verovanja da je stara koliko i sam Caričin Grad.
Nažalost, put do ove svetinje koja oduzima dah i uliva osećaj blaženstva i mira, trenutno je otežan zbog nedavnih radova na kanalizacionoj mreži, završena pre nekoliko meseci, pa se svakog trena čeka priključenje.
Rudare selo, za čije ime se ne zna poreklo, nalazi se na ravnici pored regionalnog puta Leskovac-Vučje, ima jednu glavnu ulicu sa jednom prodavnicom, sa poprečnim sokacima. Ispod njega je kanal, a iznad brdašce s utrinom i malo dalje borovom šumom. Vazduh je ovde čist jer su na uzvišici vetrovi, pa zagađenje, na sreću, ne stiže iz obližnjeg Leskovca.
Viševekovno duhovno blago u Rudaru
Ova crkva sakrivena od grada i buke, iznikla je u miru, ali nema pisanih podataka kada je ona sagrađena.
Protojerej Radoslav Đorđević, koji je bio sveštenik u Rudarskoj crkvi od 1976. do 1990. godine, ispričao je za Jugmediu da se smatra za ovu svetinju po nekim izvorima, da je nastala između četvrtog i 6. veka, najverovatnije u šestom, u vremenu omiljenog vizantijskog cara Justiniana Prime, rođenog u našim krajevima.
„Pisanih podataka nema iz tog vremena, ali negde unutar crkve u oltarskom delu postoji sloj maltera koji je toliko pocrneo, odnosno uhvatio je garež, što znači da je možda crkva paljena ili je od duge upotrebe sveća nahvatala garež na zidovima. Preko tog sloja maltera postoji još jedan sloj na freskama iz 15. veka otprilike, kada je građen manastir u Jašunji“.
Radoslav nastavlja da objašnjava: „Preko tih freski postoji i sloj maltera koji je opet oslikan freskama, negde s kraja 18. veka. Zadnji put je crkva obnovljena 1799. godine, što može i da se vidi na ulazu zapadnih vrata. Kada je Jerotej Jeračenin putovao Srbijom 1704. godine, kazao je da je prenoćio u kamenitoj crkvi pre ulaza u Grdelčoj klisuri, što znači da je u to vreme crkva bila aktivna u ovim krajevima“.
Ovo viševekovno duhovno blago, Leskovčani posećuju za vreme praznika i liturgija.
U Rudaru se i danas sahranjuju Leskovčani
„Ljudi ovde dolaze i dan danas. Još ja kada sam došao u službi ove crkve 1976. godine, najviše su se sahranjivali Leskovčani iz naselja Podrum i Ohridskog naselja. Sada sve veći broj Leskovčana dolazi ovde i kupuje parcele za groblje. Ova crkva, kao i konak, ali i ceo taj kompleks nalaze se pod zaštitom države od 1952. godine“, objašnjava sagovornik Jugmedie.
Prilaskom do crkve sa desne strane nalaze se i grobna mesta. Ovde su se sahranjivali Leskovčani, a prema rečima Jereja Radoslava, nalazi se i spomenik na kome je ubeležena godina s početka 19. veka. Ovde su se sahtanjivali i ljudi iz Buniboda, Donje Jajine, tako da je možda u to vreme ovo groblje bilo i jedino u Leskovcu.
Radoslav dodaje da je za vreme njegove službe u ovoj crkvi, situacija bila takva da su iz zavoda manje brinuli o ovoj crkvi.
U Narodnom muzeju Leskovcu kažu da je prvobitno crkva u Rudaru bila u obliku bazilike, kakve su se gradile u vreme cara Justinijana Prvog.
„Više su se brinuli i okupljali na Caričinom gradu, kada su u to vreme dolazili Francuzi koji su radili na otkopavanju Caričinog grada. To je tako bilo. Dok sam ja bio, samo smo spoljni deo na konaku uspeli da odradimo jer je sve bilo propalo načisto. Posle mene je došao otac Miroslav Jovanović, doduše, pre njega je bio pokojni Dragan Nikolić, ali se tada nije mnogo radilo. Jednostavno, kažem nisu želeli, imali su prioritete na druga mesta i to je tako bilo. Kada je došao otac Miroslav, situacija je već bila druga pošto sam ja od 1990. prešao u Leskovac, on je 2000. godine našao neke sponzore, tako da su izvršili drenažu oko crkve i crkvu su sredili koliko-toliko, ali je konak ostao takav, evo i dan danas“.
Nakon završenog razgovora sa ovim produhovljenim čovekom, uputili smo se ka crkvi koja sama priča svoju priču postanka, istoriju, brojne vekove, ratove, obnavljanja i produhovljenje jednog naroda, koji se stolećima borio za opstanak.
Ulazeći u crkveno dvorište oseća se spokoj, tišina, te sav nemir koji je postojao nestaje čim se kroči na sveto zemljište, ali i konak u kome su noćili ljudi, koji priča istoriju koliko i sama crkva. Čuju se cvrkuti ptica, a zelena trava, prostire se svom površinom, prosto smiruje oči navikle na asfalt i sivilo u gradskim sredinama.
Selo kao i svako selo, ima svoju priču
Ulazeći u samo naseljeno mesto Rudare, iznenadili smo se da su putevi, u bukvalnom smislu, iskopani i puni rupa, te smo ih u šali poredili sa katakombama. Međutim, ubrzo smo saznali i sam uzrok toga, a to je izgradnja kanalizacione mreže, koja je počela, po rečima meštana, februara meseca ove godine.
Meštani ovog sela nisu krili nezadovoljstvo zbog situacije u kojoj se nalaze. Rudare je, kažu, imalo dobar asfalt, koji je, naravno morao da se skine kako bi dobili novinu, ali radovi, žale se, predugo traju.
„Evo iz jedne uđosmo u drugu zimu, a oni nikako da završe. Možda nas ne vide, možda smo postali nevidljivi“, jada se mlada žena u gumenim čizmama i s frizurom za izlazak u grad.
Šetajući kroz selo naišli smo na Stanoja Ilića koji je bio u poslu oko njegove kuće, jer je vreme bilo toplo te ga je iskoristio na produktivan način, ali je izdvojio nekoliko minuta kako bi opisao svoje selo u kome živi od samog rođenja. Na divno iznenađenje Stanoje je uz dobrodošlicu novinaru, objasnio sve u šta smo se i sami uverili.
Naše prvo pitanje je bilo da li im smeta što nemaju asfalt.
„Kako nam ne smeta što imamo ovakav put? Mi smo se sami bili organizovali da nasipemo i šoder ranije, sada bismo se opet organizovali da to napunimo. Još uvek nismo priključeni na kanalizaciju, ali svako je dobio od nas priključak do ulaza u dvorište“, priča Stanoje i komentariše uz smeh da će da se priključe na kanalizaciju za dve do tri godine.
Ponosno se hvali da imaju dobru vodu za piće: „Imamo gradsku vodu za piće, među prvima iz sela smo dobili mi, ne računajući ova prigradska naselja koja pripadaju gradu“.
Stanoje se skromno pohvalio da je, kada je bio mlad i funkcioner u selu, tada su asfaltirane sve ulice i da je samoinicijativno uvedena voda u sva domaćinstva.
Deca i mladi
„Ovde se deca rađaju ali slabije. Ljudi se iseljavaju i useljavaju, ali ovde sve što ostane to je, ima puno kuće koje nemaju decu, i parovi koji ostanu sami. Mi imao sigurno tako desetak, dvadesetak domaćinstva koja nestanu“, objašnjava.
Mladi se ovde, po njegovim rečima, okupljaju na igralištu kod četvorazredne Osnovne škole „Nikola Skobaljić“, odnosno isturenog odeljenja škole u Velikom Trnjanu, a na pitaje čime se ponose, pogledao je dole i rekao: „Da imamo Dom kulture i mesta za mlade. Eto time bi se ponosili“.
Rudare je takođe, ranije imao i gradski prevoz. Prema sećanju našeg sagovornika pre rata bila je linija „šestica“ kojom su se oni služili, i išla je do Tome Kostića, dok se sada voze autobusom koji ide do Vučja, a stanica je na poznatoj „krivini“.
Meštanin Rudara Borivoje Ilić, koji se ponosi svojim poreklom, ali i minulim radom, suprugom i dvojicom sinova, od kojih je jedan bio profesionalni fudbaler u Crvenoj zvezdi, i drugi koji radi u leskovačkoj fabrici „Zdravlje“ kao hemičar.
Borivoje u selu živi sa suprugom, a svoje penzionerske dane, kako priča, provode uživajuću u toplom domu. Bave se poljoprivredom, a na pitanje da li su zadovoljni, vode se činjenicom da je bolje održavati imanje, nego ostaviti da raste u trnju.
S’g će kanalizacija
„Najviše nam je od koristi ovde rešavanje pitanja te kanalizacije, koja je trenutno u toku, a kada će da bude završena to je pitanje dana. Što bi se reklo biće danas, juče ili sutra. Treba da nam se vrati taj asfalt koji smo mi izgradili iz sopstvenih sredstava i sa mukom. Sada je sve iskopano, jedva može da se prođe kolima, to ste možda i videli“, priča.
Dodaje da u nagoveštaju stoji, da će kanalizacija biti završena naredne godine.
„Do grada idem kolima, a kada idem sam sa sobom, krenem biciklom zbog parkiranja u gradu i obaveza koje trebam da završim usput. Za nas bicikliste malo je rizično na mestu gde je ograničenje 80 kilometara na sat. Nemamo trotoarsku površinu do sela, kao ni biciklističku stazu. Bilo je nekih obećanja, kad je asfalt rađen novijeg datuma od Leskovca prema Vučju, da će da nam naprave biciklističku stazu ali samo su ostali na obećanju, a sada da li će to u budućnosti biti rešeno ostaje pitanje?“.
Borivoje se prisećao mladosti, kada je sa 18. godina ušao u savet Mesne zajednice, kada je bilo pitanje rekonstrukcije nisko-naponske mreže, vodovodne mreže, telefona, asfaltiranje puta i do dan-danas je aktivan na svim tim poslovima i dešavanjima.
Na pitanje da li bi mogao da uporedi raniji izgled sela sa današnjim odgovorio je: „To ne bi moglo baš da se kaže, jer uvek nešto može bolje. Finansijska sredstva nam ne dozvoljavaju jer smo uvek bili upućeni sami na sebe bez pokrića nekog donatora sa strane bilo koje prirode, pa čak i te same lokalne samouprave. Uvek je bilo ako treba organizujte se i izgradite, tako da sve ovo što mi trenutno uživamo je delo ruku građana nasljenog mesta“.
FK Rudar
Za ovo zanimljivo ime fudbalskog kluba čije postojanje broji pet decenija, Borivoje prepisuje zasluge sebi i svom pokojnom drugu Stojanu.
„Imali smo ideju da od Rudare bude Rudar. Navodno stoji neka anegdota da u našoj utrini iznad naseljenog mesta postoji izvor slane vode, pa kao i da možda tamo postoji so. I eto, po tome smo mi krenuli da mu promenimo ime jeste Rudare ali da bude Rudar, i to ime nosi i dan danas“.
Ovaj klub se takmiči u rangu Leskovačke lige i kotira se na prvom ili drugom mestu.
Meštani Rudara imaju samo jedan zahtev i ne traže ništa više od toga, a to je asfalt koji je prvobitno bio pre iskopavanja za kanalizaciju. Zapravo, ovi vredni domaći i ljubazni ljudi ostaju u nadi da će možda koliko sutra uz prve zrakove sunca ustati i čuti lepe vesti – da im stiže asfalt u selu.
Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram, TikTok i X (Twitter)!
Budite uvek u toku dešavanja!
