Sa završenom ekonomskom školom i svim peticama, Kristina Rajković iz Vlasotinca se odlučila da studira na Fakultetu za specijalnu edukaciju i rehabilaticiju u Beogradu, gde je sa 23 godine, kao najbolja na fakultetu, upisala doktorske studije, a najesen će biti asistent na istom, pa je postala ponos grada na Vlasini.
Njen put od brucoša do perspektivnog mladog doktoranda nije bio bajka. Naprotiv.
„To su godine rada i odricanja, nespavanja i godine ispunjene strahom da li ću sve ispite dati na vreme, to su godine u kojima se kao mlada osoba, koju ne prihvataju kolege iz Beograda, boriš za svoje mesto pod suncem“, započinje priču ova ljupka Vlasotinčanka, čije su rečenice kao biseri.
Od prvog dana ona je stanar po studentskim domovima, s tim što je pri kraju akademskih studija mogla da bira jednosobnu, a sada je u Studentskom domu na Novom Beogradu, u sobi sa klimom.
Njen prosek za sve vreme studiranja, računajući i date ispite na prvoj godini doktorskih studija jeste 10,00.
„Prve tri godine studiranja su bile rad i samo rad kako bi godinu očistila već u junskom roku. Za to vreme moja putanja je bila studetski dom – fakultet i odlazak i drugi studentski dom ako u svoj nisam mogla da nađem neku knjigu. Moja podrška bile su drugarice sa Kosova i juga Srbije iz doma. Mi smo se međusobno pomagale i družile i to će ostati trajna prijateljstva“.
Na pitanje da li se družila sa koleginicama i kolegama iz Beograda, odgovora – jedva.
„Nažlost, još posle završenog prijemnog ispita, gde je na budžetu primljeno samo nas 20 od 1500, koliko je polagalo prijemni ispit, osetila sam ono što će svaki student sa juga Srbije reći, a to je – izbegavanje, upotrebljavam najblažu reč. Prišla sam grupici mladih Beograđanki, koje su sa mnom polagale prijemni, s namerom da prokomentarišemo težinu pitanja, ali su me ignorisale. Kasnije mi se to više puta desilo, jer, mesto mojeg rođenja jeste Leskovac, porodilište, i kad mladi Beograđani to saznaju drugačije nas gledaju“.
Međutim, odnos prema njoj lično se kasnije promenio, pa je, čak, postala i poželjna za druženje.
„Tek kada su saznali za moje ocene i druge uspehe i videli da mogu da im pomognem i savetujem oko gradiva, počeli su da se utrkuju ko će pre do mene“.
Bilo je to posle treće godine, kada se Kristina i sama opustila i shvatila da mora da ima i društveni život.
Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilaticiju u Beogradu je, zapravo, nekadašnji Defektološki fakultet i on je sada orijentisan ka humanoj genetici.
„Za taj fakultet sam se odlučila još kao srednjoškolka jer sam učestvovala u mnogim humanitarnim akcijama, sretala se sa decom kojima je potrebna pomoć defektologa. Na prijemnom ispitu, gde sam bezmalo dobila 100 poena, polagala sam psihologiju, biologiju i sociologiju, predmete koje nisam imala u srednjoj školi, što je bilo veoma naporno“.
Posle završenih akademskih studija, mester studije završila je takođe u roku, a i na doktorskim studijama, gde se prima samo pet studenata, finansira se iz budžeta Republike Srbije.
„Šta više, 25.juna ove godine iz Ministarstva nauke dobila sam stipendiju od 77.000 dinara i tu mi je rečeno da sam najmlađi doktorant na svom faklutetu“, priča.
To je, dodaje, za nju veliki novac i posebna čast.
„Ali i dalje ću živeti u Studenjaku. Navikla sam. Studentski domovi imaju prostor za učenje i solidnu hranu. Osim toga, ja sada, zbog svih uspeha, mogu da biram“.
Još veća joj je čast što će od jeseni postati asistent na svom fakultetu i biti plaćena za svoj rad.
„Dve godine sam morala da radim i da slušam predavanja, učim i dajem ispite jer master, na primer, zahteva veće troškove. Verujte, spavala sam samo pet sati u toku 24 i bilo je vrlo naporno. Sada ću definitivno, 100 posto svog vremna posvetiti učenju i nauci“.
Pored učenja, ona se raduje i istraživanjima na fakultetu jer smatra da je defektologija široka, ali od strane naučne zajednice degradina oblast.
Planira da se u doktorskoj disertaciji bavi istraživanjima o prerano rođenoj deci, o tome kroz kakav stres prolazi beba i njeni roditelji.
„Moj utisak je da se time malo ko bavi jer ne nalazim literaturu, a to je veliki problem u našoj zemlji, definitivno u svetu“.
Doktorske studije traju od 3,5 do šest i više godina, u zavisnoti od angožavanja dokotoranata, ali Kristina Rajković iz Vlasotinca planira da ih okonča za tri godine, i tako se upiše u red najmlađih doktora nauka u Srbiji.
„Ne radim to zbog toga da budem najbolja i prva. Jednostavno, samo sam posvećena u svakom poslu. Navika, stečena, a verujem da i geni imaju svoju ulogu“, priča sa osmehom mlada devojka, ponos svoje varoši.
Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram, TikTok i X (Twitter)!
Budite uvek u toku dešavanja!
Bravo dete! Sve čestitke! Drago mi je što šeć ostati u Beogradu i što nećeš da se vraćaš jer nemaš gde da se vratiš u ovaj propali grad nepismenih i stranački dominantnih. Samo napred kroz život i sve najbolje ti želim.
Na tom fakukletu mozda i jesu vecina beogradska deca, ali na Elektrotehnickom i ostalim su „Beogradjani“ manjina. Takodje i u gradu su vecina „Beogradjani“ dosli iz Crne Gore, Bosne, u zadnjih par decenija i nas sa Juga Srbije. Da, gledaju nas sa podsmehom, nipodastavanjem… Beogradom vladaju Srbi od preko Drine. Konkretno mene ismevaju za gradonacelnika Leskovca, koji im sluzi kao sprdnja, sala iz Blica i Kurira.
Na zalost, niko nece ostati i vratiti se na jugu. Bice Leskovac ono sto je Vlasotince danas, palanka.
Pa gradonačelnik Leskovca i zaslužuje da bude ….., ne vidim ništa sporno u tome. Što dalje od prokletog Leskovca. I ja nakon završenih doktorskih studija, planiram da napustim smrdljivi Leskovac za sva vremena!
Nemam reči, malo je reći bravo. Ovaj cvet i njemu slične treba negovati i ponositi se njime. Želim ti svu sreću u životu i da ostaneš čvrsta i svoja kao što si bila do sada. Ne dozvoli da te promene oni koji ne znaju ko su i šta su. Bog te blagoslovio. Ti imaš jasan cilj, zato će biti i uspeha.
Ciljevi se menjaju tokom života kao i prioriteti!
Pa kako vladajući neguju cvetove kad vozače postavljaju za gradske većnike za finansije, a nepismene sa kupljenim diplomama za direktore ….?
Свака част Кико. Само неко ко је прошао такав пут зна какве су то муке.
Bravo devojcice….zelim ti svu srecu ovog sveta
Sve čestitke od njenog nastavnika matematike, a i zahvalnost u prikupljanju narodnih umotvorina iz vlasotinačkog kraja.
Najmlađi doktorand nije, ima još diplomaca koji su upisali doktorske studije sa 23. Ja i moja koleginica smo upisale isto sa 23 i danas smo doktori. Drugo, priča o diskriminaciji ne stoji, jer da je tako ne bi bila izabrana za asistenta, ja sam iz Beograda, moj najbolji prijatelj sa fakulteta je Leskovčanin i on mi je poslao ovaj tekst da se zajedno čudimo.
Najmlađi dokornad na svom fakultetu u toj generaciji, pre nego što ste se Vi i Vaš prijatelj čudili trebalo je da pažljivo pročitate tekst.
Devojka nije akcenat stavila na diskriminaciju, koje ima zbog našeg govornog područja od strane beogradske dece, već na nešto drugo. Novinar je verovatno to sam stavio u prvi plan. Čak je i navela da je to bilo na početku, i da je zahvaljujući svom uspehu dobila mesto asistenta, na čemu joj čestitam.
Vi gospođo ili gospođice možete da se čudite koliko god želite, ali ja sam u Niša i odlično znam kako sam prošla na studijama u Beogradu, a nikada ne bih otišla u Beograd da je mog smera bilo na fakultetu u Nišu. Za 5 godina studiranja, nisam uspela da steknem ni jednu prijateljicu sa fakulteta iz Beograda. Bilo ih stid da izađu uveče sa mnom, čak su mi doslovno dve devojke rekle, a sve zbog mog južnjačkog akcenta, bez obzira što sam pravilno izgovarala akcente. Sem drukčijeg akcentiranja, Beograđani govore, kako mi na jugu kažemo, mazno, do besvesti razvlaće vokale, čak, mislim, iako nisam iz te sfere, veoma nepravilno, posebno kada su toponimi u pitanju. Podsmevanje našem južnjačkom dijalektu doživeo je svaki student sa Juga, smem životom da garantujem. Nažalost.
Moje je mišljenje da se time Beograđani sramote, da pojma nemaju da je različitost u govoru bogatstvo jedne zemlje i njegovog neiskomplesiranog naroda. Moji rođaci iz Beograda se ponašaju na isti načim kada svrate kod nas na putu za grčkom moru, ali se našem ručku ne smeju, a ja njihov nisam pojela ni dok sam studirala u Beogradu.
I možemo ovako do besvesti da se preganjamo. Beograd je grad velikih mogućnosti i zato naši mladi hrle tamo. Što se mene tiče, vratila sam se jer se u međuvremnu otvorio moj smer, pa sam sada na doktorskim studijama u Nišu i radim u očevoj firmi. Ne, hvala Beogradu ni na čemu.