Kada se krene desnom obalom korita Veternice, na drugom skretanju ka centru Leskovca, prvo što se već pola veka čuje, jesu zvukovi klavira, violine i flaute jer je tu na početku Mlinske ulice smeštena Muzička škola. Pre toga se godinama iz  ove zgrade čula malo drugačija muzika – plač tek rođene dece, ali i neke druge glasove koji nas uvode u mračniji deo leskovačke istorije.

I danas se pojedini Leskovčani kada prođu pored zgrade Muzičke škole hvale kako su se rodili  tu jer je gradsko porodilište u njoj bilo smešteno sve do 1974. godine. Ipak, malo kome je poznata istorija ove kuće, koja je bila u vlasništvu porodice čuvenog doktora Dekleve, i koja danas traži povraćaj tog objekta od oko 2.000 kvadrata.

“Jedna od najlepših starih kuća u Leskovcu, koja nije porušena ili stradala u bombardovanju 1944. godine, krije velike tajne, ali i stradanja. Pre zvuka violina i magičnog plača tek rođenih beba, iz ove zgrade su se čuli krici očaja i velike tragedije Leskovčana, a bogami krije i velike još uvek nerazjašnjene tajne”, uvodi nas u priču o ovoj kući istoričarka i direktorka Narodnog muzeja Leskovac Mira Ninošević.

PROČITAJTE VIŠE:

Denka Zlatković, babica koja je porodila oko 30.000 Leskovčanki

Sadašnja zgrada Muzičke škole sazidana je krajem 1927. godine kada je poznati Leskovčanin doktor Dušan Dekleva daje ostavku na držvanu službu i zajedno sa doktorom Žakom Konfinom 1928. godine otvara privatnu ambulantu. Kasnije, kada se Žak Konfino iselio iz Leskovca, Dekleva 1936. godine otvara privatni sanatorijum, radeći u njemu sve do njegove nacionalizacije 1948. godine.

“Sanatorijum za lečenje unutrašnjih, hirurših i ženskih bolesti, koji je imao operacionu salu, porodilište i rendgen”, podseća Ninošević.

Politika je 14. avgusta 1930. godine pisala da su tada temelji zgrade osvećeni.

HODNICI KRVI I UŽASA

“Članovi Deklevine porodice su 2015. godine obišli objekat. Bila je sestra profesora Nikole Dekleve ( poznatog srpskog naučnika i osnivača hiperbarične medicine u našoj zemlji koji je preminuo 2004, u 77. godini života – prim.nov.), sa svojom decom i tom prilikom je evocirala uspomene iz svog detinjstva. Sećala se hodnika punih ranjenika”, priseća se istoričarka.

Ova kuća pružila je, naime, utočište Leskovčanima u danu najvećeg stradanja u istoriji ovog grada.

“To je bio 6. septembar 1944. godine, kada je grad u savezničkom bombardovanju bukvalno sravnjen sa zemljom, a žrtve se broje u hiljadama. Dušan Dekleva je prvi pritekao u pomoć žrtvama. Još davne 1994. godine sam razgovarala sa Nikolom Deklevom koji se seća tog dana i koji je pomagao ocu u zbrinjavanju ranjenika. Dvorište je bilo prepuno stradalih ljudi. Nije moglo da se hoda. Hodnici su bili prepuni krvi, pričao mi je Nikola. Nažalost, kada sam mu potražila fotografije iz tog perioda kazao mi je da su sve uništene i ostale u njihovoj porodičnoj kući u Dubrovniku koja je opljačkana tokom rata u Hrvatskoj. Tada mu je uništeno svo sećanje na detinjstvo”, priča nam Mira Ninošević.

Posle demobilizacije 1948. godine, njegov otac doktor Dušan Dekleva radi u Beranu do sredine 1951. godine kada je ponovo postavljen za šefa odeljenja Okružne bolnice u Leskovcu. Na toj dužnost je ostao do leta 1958. godine kada je smenjen. Posle toga je do 1961. godine direktor Zavoda za ortopedsku protetiku SR Srbije u Beogradu, a kasnije je šef Hirurškog odeljenja u Nikšiću i Trebinju. Umro je 20. juna 1980. godine u Dubrovniku.

“Doktor Dušan Dekleva je bio primer izuzetne humanosti i doktorske etike, primer nesebičnog zalaganja, za svakog bolesnika. Stručnjak širokog znanja i umenja u svojoj struci. Bio je veliki radnik, neumoran operator, čovek velikog stručnog i društvenog autoriteta, godinama jedini pripravni lekar. Radio je složene operacije iz oblasti digestivne hirurgje, resekcije želuca, holecistektomije, amputacije rektuma, marsupijelizacije kod ehinokoka jetre i loboktomiju pluća, zatim holedohoduodeno anastomozu kod karcinoma pankreasa i sve to u vreme etarske anestezije koju su davali bolničari sa odeljenja, nedovoljne ili bez ikakve preoperativne pripreme, sa suženim mogućnostima antimikrobne terapije”, navodi u svojoj knjizi “Razvoj zdravstvene službe u leskovačkom kraju 1878-2005, Leskovac” V. Ristić.

TAJNA TAVANSKE PUŠKE

Zgrada Muzičke škole, tvrde istoričari, mnogo pre nego što je u njoj zasvirala prva violina, krije mnoge tajne koje nažalost nikada neće biti razotkrivene.

“Radnici Muzičke škoel su na tavanu ove kuće pre desetak godina otkrili zaboravljenu pušku, najvetovatnije iz perioda Drugog svetskog rata. Nažalost, nisu je doneli u muzej već su je prosledili leskovačkoj policiji, a oružje je uništeno, tako da će tajna tavanske puške zauvek ostati tajna”, zaključuje Mira Ninošević.