Pre 140 godina, nakon Srpsko-bugarskog rata, Branislav Nušić objavio je knjigu „Pripovetke jednog kaplara“, u kojoj je kroz lično iskustvo progovorio o besmislu rata i dao upečatljivu sliku života na jugu Srbije u jednom specifičnom periodu.

Srpsko-bugarski rat počeo je 14. novembra 1885. godine kada je Srbija objavila rat Bugarskoj. Neposredni povod za rat bio je ujedinjenje Kneževine Bugarske i Istočne Rumelije, što je predstavljalo kršenje odluka Berlinskog kongresa (1878). Kralj Milan Obrenović smatrao je da je to narušilo ravnotežu moći na Balkanu i počeo da vrši pritisak na bugarsku diplomatiju kako bi se poništile sporne odluke. Kada ti pokušaji nisu dali rezultate, odlučio je da pitanje reši vojnom akcijom. Inače, kralj je bio ljut na Bugarsku zato što je tokom Timočke bune (1883) pružila podršku radikalima na čelu sa Nikolom Pašićem, a očekivao je da će, pobedom u ratu, povratiti poverenje naroda.

Bugarska vojska, koja je bila bolje opremljena i motivisana, odnela je pobedu kod Slivnice 19. novembra. Bugari su potom prešli u napad na teritoriju Srbije, što je rezultiralo padom Pirota i povlačenjem srpske vojske prema Nišu. Ratna dejstva su trajala praktično dve sedmice. Bugarski napadi prisilili su velike sile, pre svega Austrougarsku, da se uključe u posredovanje i pomognu u postizanju primirja. Mir u Bukureštu je potpisan 3. marta 1886. bez izmena državnih granica.

O Srpsko-bugarskom ratu se ne govori dovoljno u srpskoj javnosti, jer je reč o ishitrenom pohodu koji je završen porazom. Mada je on bitan za razumevanje međunarodnih odnosa i hronologije srpsko-bugarskih odnosa, koji će se posebno komplikovati u 20. veku.

Branislav Nušić (1864–1938) kao 21-godišnjak učestvovao je u Srpsko-bugarskom ratu. Svoje ratno iskustvo pretočio je u delo „Pripovetke jednog kaplara“, koje je skrajnuto u celokupnom Nušićevom opusu, naročito u odnosu na njegove popularne komedije. Priče prate mladića koji je početkom septembra 1885. u Beogradu dobio poziv za mobilizaciju, a po završetku rata vraća se kući.

Prvo izdanje Nušićevih pripovedaka napisano je u logoru za vreme primirja, a objavljeno nakon rata 1886. godine, dok je drugo, prošireno, desetak godina kasnije, sa duplo više ratnih sličica.

Nušić je prvo stigao u Niš, a zatim otišao na ratište u okolini Pirota, potom prema Caribrodu (danas Dimitrovgradu) i dalje na teritoriju Bugarske. Pisac ne teži da bude faktografski tačan, već se fokusira na subjektivni doživljaj patnji običnih ljudi u ratu.

Ne daje se detaljan opis mesta kroz koja prolazi vojska, već samo uzgredno, tek onoliko koliko je potrebno za glavni tok radnje.

Nakon poraza kod Slivnice, Srbi su bili prinuđeni na povlačenje i tako su izgubili Caribrod, koji su prethodno osvojili, a zatim i Pirot, u borbi u kojoj je stradalo 1.250 srpskih i 1.100 bugarskih vojnika. Pirot je tokom novembra i decembra 1885. trpeo teror bugarskih vojnika, pljačke i rušenja. Nušić ne opisuje direktno stradanje stanovnika koji nisu napustili grad, ali posredno saznajemo preko zapisa u dnevniku da je Pirot bio mesto gde su ljudi nosili tragove nesreće. U opisu osmeha Dunje iz neke zapuštene mehane, autor najavljuje krvavu pirotsku borbu, koja će dan posle ugasiti životnu radost devojke.

Niš je prikazan kao grad u pozadini ratišta. Nušić ironično piše o borbi pod šatorom: „na Medoševcu, širokom i prostranom polju iznad Niša, otpočela je naša vojska svoju borbu. To beše borba s mnogim tegobama i ružnim vremenom: s dugom i silnom kišom…” Kasnije će govori o bolesničkim danima u niškoj bolnici, kada shvata da je i on, kao bilo koji drugi vojnik, samo „broj 23”. Osoblje bolnice uopšte se ne trudi da zapamti imena ranjenih vojnika. U drugoj priči bolničar je prodao Aleksi, Nušićevom ratnom drugu, stari šinjel anonimnog vojnika koji je umro kao ranjenik u bolnici. U šinjelu se nalazilo pismo roditelja preminulog vojnika, iz kojeg se vidi da već mesec dana nemaju nikakve vesti o svom sinu, a da mu je majka zaprosila devojku Anđu i da očekuju primirje i njegov povratak iz rata.

Postoje i emotivne priče o sklapanju prijateljstva između vojnika i lokalnog stanovništva. U vreme primirja, u selu Malča, na Knjaževačkom drumu, Nušić, boraveći tri nedelje u jednoj porodičnoj zadruzi, počinje da opismenjava dečaka Pejču, koga naziva „moj đak“. Deda Minča, jedan od retkih likova koji govori na dijalektu, zamolio je školovanog kaplara, uz bokal dobrog malčanskog vina, da njegovog unuka Pejču uči iz bukvara, jer je dečakov mladi učitelj bio mobilisan.

Nušić pominje Ak Palanku (današnju Belu Palanku) kao mesto kroz koje prolaze iscrpljeni vojnici. Tu se pominju i toponimi sa bugarske strane, kao što su Caribrod, Neškov vis, Kalotina, Dragomanski klanac i Tri uši, gde su ginuli vojnici obe vojske.

Opisuje se smrt mladića iz beogradskog sela Mirijeva na visu Tri uši, koji se stideo da prizna drugu da li je poljubio devojku Katu dok ga je ispraćala u rat. Sa druge strane, Mane Zotov, bugarski vojnik i srpski zarobljenik, pred rat je jedva dobio dozvolu od oca svoje devojke da se oženi, ali rata nije preživeo.

Zanimljiv je slučaj kapetana Milića, koji je za vreme rata konačno rešio da se ženi kada je u novinama pročitao posmrtni oglas u kojem je žena oplakivala svog muža, misleći da bi i njega imao ko da ožali. Međutim, nije doživeo brak jer je poginuo.

Onda trubač Miladin, koji dezertira iz straha da mu devojku ne preotme sin mehandžije, pa zbog toga biva osuđen na robiju.

Branislav Nušić, na primeru vojnika Petra Dabića, pokazuje mišljenje običnih ljudi. Dabić uzima bugarskog ranjenika i zarobljenika, pa nosi kada njegovim saborcima ponestane snage.

„Dva bratska naroda, upućeni da zajednički rade i neguju bratske osećaje, stoje jedan prema drugome u krvavom ratu. Politika, neka viša ili niža politika ih zavadila i oni se tuku zbog te politike, koju oni i ne pojme; tuku se, a ne mrze se“, zapisao je Nušić sa kojom je namerom pisao ovo delo.

Knjiga ima kružnu kompoziciju, jer se radnja završava tamo gde je i započela. Prati se put jednog kaplara od trenutka kada dobija poziv u rat, preko ratnih zbivanja i stradanja, pa sve do njegovog odlaska na odsustvo. Time se pokazuje da se ratni krug zatvara, ali da posledice rata ostaju duboko urezane u živote ljudi. Po povratku u Beograd, ratnik se suočava sa jednom od najtežih dužnosti – da majci svog druga Blagoja saopšti da je u ratu izgubila sina jedinca.

„Pripovetke jednog kaplara“ prva su objavljena Nušićeva knjiga, jer je komedija „Narodni poslanik“ godinama čekala u fioci zbog svoje društvene satire. U ovim pripovetkama humor je prisutan samo na nekoliko mesta, što je i razumljivo s obzirom na ozbiljnost i težinu ratne teme. Nušić ne piše o ratu kroz velike rodoljubive ideje i herojske podvige, već daje uverljivu antiratnu sliku, usredsređenu na sudbinu običnog čoveka.

Autor sa mnogo detalja prikazuje kako rat menja živote ljudi, donoseći stradanje, gubitke i patnju, kako vojnicima na frontu, tako i njihovim porodicama. Zbog takvog pristupa, knjiga deluje moderno i blisko savremenom čitaocu, jer je osećaj besmisla rata naročito izražen u književnosti 20. veka. „Pripovetke jednog kaplara“ danas su nepravedno zaboravljena knjiga u široj čitalačkoj javnosti, iako po svojoj književnoj vrednosti zaslužuju mnogo veću pažnju nego što je imaju.