Šta u sebi imaju zajedničko vegetarijanac, vegan, zakleti mesožder, zdrav, bolestan, mlad ili star, a da nisu delovi ljudskog tela? Tačan odgovor je plastika.

Ona ne samo da se nalazi u svakome od nas, već i u svakom delu tela. Od organa za varenje, preko reproduktivnih, pa sve do mozga. Svuda ima plastike, piše N1.

Kako stvari stoje, izvesno je da će svi koji sada žive na planeti, na onaj svet otići sa plastikom, neko sa više, neko sa manje, a nekog će plastika i ubiti.

Ono što je trenutno nepoznato, jeste kakav sve uticaj može da ima mikro, nano i slična minijaturna plastika na životnu sredinu, kao i kako da se drži pod kontrolom, odnosno odstrani.

A da je ima, ima je. I previše.

Udeo proizvodnje plastike u ukupnom emisiji štetnih gasova koji izazivaju efekat staklene bašte iznosi između 4 i 4,5%, što ovu industriju čini jednim od većih zagađivača. Svake godine čovečanstvo napravi između 380 i 460 miliona tona plastike od čega ogromna većina završi na deponijama i u okeanima.

Primera radi, taloženjem odbačenih ribarskih mreža, bova i flaša u Pacifiku se formirao veliki tepih smeća, 18 puta veći od površine Srbije. Poređenja radi, na početku „ere plastike“, 1950. napravljeno je 8,3 milijardi metričkih tona plastike, a 2021. godine 390 milijardi.

Od toga je 90 odsto plastike dobijeno potrošnjom fosilnih goriva, a sa ovakvim trendovima očekivano je da proizvodnja plastike poraste 2,5 puta do 2050. godine.

Voda u plastičnim flašama je skladište minijaturne plastike

Mikro i nanoplastika pronađena je u svakom delu planete: od evropskih gradova, preko Sibira i Antarktika, od mora, do planina viših od 2.000 metara… Mogu se naći u najneverovatnijim proizvodima poput žvakaćih guma, kesicama čaja, u soli, šećeru, pirinču, a prisutne su u svim organizmima, a najviše kod vodozemca i riba.

Popularna voda u plastičnim flašama je pravo skladište minijaturne plastike. Dve flaširane vode od pola litra sadrže u proseku 240.000 plastičnih čestica iz sedam vrsta plastike, uključujucći nanoplastiku, navodi se u studiji iz 2024. godine.

Prema drugoj, 90 procenata uzoraka životinjskog i biljnog proteina bilo je pozitivno na mikroplastiku – male fragmente polimera koji mogu biti veličine od pet milimetara do jednog mikrometra. Sve što je manje od 1 mikrometra je nanoplastika koja se meri u milijarditim delovima metra.

Od 50 do 250 grama po čoveku, najviše u mozgu

Naučnici iznose razne pretpostavke o tome koliko se plastike unosi u organizam. Procene idu od optimističnih – 50 gr mikroplastike na godišnjem, do 4-5 grama nedeljno, što je težina platne kartice.

Izvestan je rastući broj dokaza da mikroplastika predstavlja ozbiljan rizik za ljudsko zdravlje. U kraćem vremenskom periodu ne prave problem, ali problem nastaje ako se unosi hronično, pogotovo u dečjem organizmu koji ima drugačiji digestivni sistem, odnosno sistem organa za varenje.

Prema nedavnoj rađenoj studiji Univerziteta Novog Meksika u Albukerkiju uzorci mozga sadržali su sedam do 30 puta više sitnih komadića plastike nego bubrezi i jetra iz istih tela.

„Koncentracije koje smo videli u moždanom tkivu normalnih pojedinaca, koji su imali prosečnu starost od oko 45 ili 50 godina, iznosili su 4.800 mikrograma po gramu, ili 0,48 odsto po težini. U poređenju sa obdukcijskim uzorcima mozga iz 2016. godine, to je za oko 50 odsto više“, navodi se u studiji koju prenosi CNN.

Pedijatar iz Beograda Saša Milićević nedavno je za N1 rekao da plastika predstavlja opterećenje za metabolizam jetre, bubrega, a deo materija ulazi u cirkulaciju, odnosno krv i na taj način dolazi do svih organa, a da su najugroženija deca.

„Nano plastiku sadrži hrana koje u sebi ima konzervanse i emulgatore. To mogu biti žvake, lizalice, gumene bombone, veliki broj onoga što se kupuje deci. Njihov digestivni sistem je osetljiviji od onih kod odraslih osoba. Nije dovoljno razvijen i propustljiviji je“, naveo je Milićević.

Istraživači sa Medicinskog univerziteta u Njujorku pronašli su jednu vrstu mikroplastike u znatno većoj količini u stolici male dece nego u stolici odraslih.

Alarm

Genetičar i embriolog Miodrag Stojković još pre dve godine upozorio je na neke uznemirujuće nalaze:

„Plastika je pronađena u placenti, i to su alarmatne stvari, to je nešto što izaziva katastrofalne posledice koje su odgovor na pitanje zašto imamo pojavu nekih bolesti za 150 procenata više nego ranije“, objašnjava genetičar i embriolog Miodrag Stojković.

Tako nanoplastika potencijalno menja biološke procese i može uzrokovati upale, bolesti uključujući srčane i moždane udare.

Mikro i nanoplastika (MNP) ne može se potpuno ukloniti iz vode/otpadnih voda u konvencionalnim postrojenjima za prečišćavanje otpadnih voda (PPOV) i postrojenjima za prečišćavanje vode za piće (PVP).

Srećom postoje i ljudi koji ne zagađuju i koji misle o tome kao se izboriti sa ovom objektivnom pošasti.

Naučnici iz sa Medicinskog univerziteta Guangdžou i Univerziteta Jinan u Kini, otkrili su da se kuvanjem i filtriranjem vode može ukloniti mikroplastika.

„Ključanje tvrde vode – vode bogatije rastvorenim kalcijumom i magnezijumom – daje kalcijum karbonat, koji zarobljava mikroplastiku“.

Uspešnost ove metode se u zavisnosti od koncentracije mikroplastike kreće od 25 do 85 odsto.

Profesorka Hemijskog fakulteta u Beogradu Jelena Mutić je za agenciju Fonet navela da se među metodama za degradaciju mikroplastike nalazi i fitoremedijacija, koja se uveliko koristi za uklanjanje toksičnih elemenata iz životne sredine.

„Međutim, korišćenje biljaka za uklanjanje mikroplastike je tek u povoju, biljka neće da usvoji mikroplastiku, dok verovatno usvaja nanoplastiku, znači manje čestice“, rekla je Mutić.

Naučnici sa univerziteta u Misuriju rade na razvoju tečnosti koja može da ukloni 98 odsto nanoplastike iz vode.

„Rastvor koji su istraživači napravili pluta na površini vode, poput nafte. Međutim, ako se sve promeša, ta tečnost će pokupiti mikroskopsku plastiku iz vode i izvući je na površinu. Usisavajući gornji sloj tečnosti pipetom“, navode istraživači iz Misurija.

Kako dalje?

Kao što se može videti plastika je za manje od 80 godina od velikog otkrića koje zamenjuje staklo, drvo, metal, postala i potencijalno ogormna pretnja za rast, razvoj, reprodukciju, život…

Nauka će svakako raditi na tome da reši ovaj problem, ali do zada će proći dosta vremena, a savršeni rasplet nije izvestan. Naprotiv.

Protiv upotrebe plastike je i izuzetno nizak stepen reciklaže koji ne prelazi sedam odsto, a uz oslobađanje velike količine energije za reciklažu odnosno dodatnog zagađenja. Kao logično rešenje nameće se smanjivanje upotrebe plastike, korišćenje kvalitetnije dugotrajnije plastike, uz potpuno izbacivanje korišćenja jednokratnih proizvoda.

Bez dileme najbolje bi bilo odustati od plastike. Ipak, osim običnih ljudi koji bi trebalo da promene navike, neophodno je da da se na to odluče kako vlade tako i kompanije, koje često nisu spremne da se odreknu zarade, bez obzira na cenu po zdravlje ljudi.