Narodna nošnja Mikija Anđelkovića prava mala remek-dela

Kad god Vranjanac Miki Anđelković sedne za razboj u svojoj radionici gde izrađuje narodne nošnje za folklorne ansamble u zemlji i inostranstvu i brdom krene među niti da sabija vunu obojenu u raznim bojama, on gotovo istog momenta zaboravi na sve svoje probleme.

Tada se obično u potpunosti prepusti poslu koji za njega predstavlja pravo uživanje i onda njegove vešte ruke kao po komandi krenu same da prave šare na tkanini od koje želi da napravi neki deo naručene narodne nošnje.

On to radi tako precizno da mu na tome mogu pozavideti čak i njegove bake koje su, iako su bile nepismene, znale tačno da izračunaju koliko im treba osnove za ono što su želele da izatkaju. A tkale su sve počevši od ćilima, donjački, pojaseva, kecelja, platna za košulje, suknje, pantalone, marame za na glavu.

This slideshow requires JavaScript.

“Proces izrade narodnih nošnji, koji je u suštni prava nauka, one su imale u malom prstu i znalački, same, sprovodile od početka do kraja”, priča Anđelković.

Diplomirao na tkanju i učio druge da tkaju

To je on pogotovo imao u vidu kada je odlučio da napusti posao u najpozantijoj tekstilnoj fabrici u Vranju i počne da se bavi izradom narodnih nošnji. Uprkos tome što je diplomirao na tkanju i odlično poznavao ovaj posao, morao je da nauči još mnogo toga kako bi bio u stanju da napravi gotovo sve tipove narodnih nošnji koje se nose u našoj zemlji.

Zato se okružio mrežom saradnika, a među kojima su pored etnologa, zaposlenih u muzeju koji mu uvek izađu u susret kada pođe u potragu za narodnim motivima na osnovu kojih će da napravi neku narodnu nošnju i žene polaznice škole tkanja koju je pre dosta godina radila u bujanovačkom selu Žuželjica.

Zahvaljujući njima njemu uvek pođe za rukom da prilikom izrade svake narodne nošnje ispoštuje sve kriterijume kada je gustina šare u pitanju, kako bi se istaklo njeno pravo bogatstvo.  A da bi to postigao, on strogo vodi računa da svaki konac, gajtan i vunica nađu svoje mesto na narodnoj nošnji koju izrađuje.

Privilegiju da nose takve nošnje danas imaju samo profesionalni ansambli. Svi ostali kada ih naručuju nastoje da se uklope u postojeći budžet i tada mora da dođe do njenog takozvanog „skrnavljenja”.

Pojedini jeleci koje on ručno radi za profesionalna kulturno-umetnička društva su prava mala remek dela. Toliko na njima ima gajtana i veza da se prosto ni tkanina ne može videti. Gajtan se tako lepo uklapa sa vezom da samo dobro oko može da primeti da je reč o ručnom radu.

Anđelković koji je nekada bio i član vranjskog folklornog ansamla “Sevdah” zaslužan je što je ovo kulturno-umetničko društvo počelo na svojim nastupima da nosi gradsku vranjsku nošnju koja se kod žena sastoji od libade i svilene košulje, uske tkanice koja je vezana sa paftom, velikom metalnom kopčom koju su nekada pravile kujundžije i zlatari, dugačke suknje, nanula ili cipela i fesa za na glavu.

Muška gradska nošnja obavezno podrazumeva turlije pantalone, veoma široke u predelu zadnjice, stegnute jako širokim pojasom dužine i preko tri metra u kome su muškarci u starom Vranju nosili novac i zadevali oružje. Za razliku od gradske, seosku nošnju za muškarce čine klašnjene na brič pantalone, košulja, jelek optočen gajtanom i šajkača za glavu, dok žensku čini futa, braon ili crne boje, bela marama za na glavu, jelek i košulja.

“Šalvare nikako ne mogu biti sastavni deo vranjske nošnje jer su ih Turci sa sobom doneli. One jesu deo naše tradicije, ali nisu naše i zato mi je drago što smo javnosti pokazali kako zapravo izgleda prava vranjska nošnja koja je po meni prelepa”, kaže naš sagovornik.

Pčinjska ženska nošnja najteža za izradu

Od našeg sagovornika saznajemo da sva naša narodna nošnja u svom sastavi ima pojas ili tkanicu, ali da samo Vranje ima seoski pojas koji se nosi u klašnjene čakšire, odnosno pantalone, koga krase sitne šarice. Pojasevi koji se nose u vranjskom kraju pogotovo se razlikuju od pojasa koji se nose u Trgovištu, ali i u Pčinjskom okrugu.

“Za nas koji se bavimo izradom narodnih nošnji pčinjski pojas je jako težak za izradu, a pogotovo ženski. Toliko šarica treba napraviti na njemu da to prosto čovek ne može ni da zamisli. Zato je ženska nošnja iz Pčinje najkomplikovanija za izradu jer na razboju treba izatkati pervaz koji ovu nošnju čini tako specifičnom”,ističe Anđelković.

On tvrdi da se na sadašnim razbojima ne može postići kvalitet tkanja kao što se to recimo radilo pre više od pola veka. Nisu ista ni prediva, brda i nabrdila na razbojima koja privlače potku, pa su oni koji se bave pravljenjem narodnih nošnji prinuđeni da rade verne kopije koje moraju da ispunjavaju određene kriterijume.

Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram i Twitter!
Budite uvek u toku dešavanja!

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

vaš komentar