Naše reke danas bukvalno krvare i vape za pomoć. Ako to već nisu otrovne materije koje se ispuštaju u vodu i kojima niko ne želi da stane na put, onda je to krivolov. Pošast koja sistematski uništava gotovo sve naše reke. Pomori, koji se u manjoj ili većoj meri s vremena na vreme – a sve češće dese, su samo nož u srce ranjenika. Krivolov, ilegalno menjanje tokova reka i konfiguracije dna eksploatacijom peska i šljunka, pomori, trovanje, tretiranje reka i rečnih korita kontejnerima za otpad… udarac za udarcem.

O svemu tome razgovaramo sa urednikom Ribolovačkog portala, Leskovčaninom Nikolom Jovanovićem koji je jedan od najvećih boraca protiv ubijanja srpskih vodotoka, a bio je i jedan od sagovornika u našem dokumentarnom filmu „Ubijene reke“, n akoji vas podsećamo ovom prilikom i koji možete pogledati na linku ispod:

Ima li država snage da tome stane na put?

Apsolutno NE. A, stiče se utisak da i ne želi. Između svega gore navedenog, ne znam da li si u toku sa tim, nova pošast koja se sprovodi nad našim rekama (pretežno planinskim), je isušivanje tih reka. Tačnije guranje istih u cevi zarad izgradnje derivacionih MHE. To ja poslednjih meseci veliki problem u Srbiji. Pazi, ISUŠIVANJE PLANINSKIH REKA (tj, korišćenje njihovog vodenog potencijala) zarad dobijanja kilovata? Van svake pameti kada se uzme u obzir da tu nema nekog potencijala, obirom da je uglavnom reč o malim planinskim rečicama, koje su u suvom delu godine na biološkom minimumu ili ispod njega, pa sve do toga da neke i presuše tokom letnjih meseci. Kakva korist za državu od toga može biti? Nikakva, naravno. Samo za pojedince koji su investitori i koji će na ovaj ili onaj način potpisati ugovor sa EPS-om i prodavati im kilovate. Njima se jedino tako nešto može isplatiti. Država ima samo ogromnih gubitaka od toga. Na stranu što se to isto dešava i sa rekama koje su u sastavu Nacionalnih parkova i područja koja su pod „navodnom“ zaštitom države. Između ostalih, Stara planina, Kopaonik,… Zamisli to. Umesto da razvijamo planinski, seoski, pa ako hoćeš i ribolovni turizam na tim mestima mi radimo sve suprotno da to postanu pusta i mrtva područja. Industrijalizujemo nacionalne parkove. Van svake pameti. A turizmom su nam puna usta samo 3 dana godišnje tokom trajanja Beogradskog sajma turizma. Ostalih 362 dana radimo sve suprotno tome. Na stranu što su ljudi koji tamo žive, a to su po pravilu naši najstariji sugrađani i sunarodnici, osuđeni na smrt i propast. Kuda bi oni mogli u svojim 70-im, 80-im pa pi više godina? Za njih je život van tog prostora nemouć. A tamo ne mogu da ostanu jer ostaju bez osnovnog životnog elementa – vode. Pijaće vode, vode koja znači bavljenje poljoprivredom i stočarstvom, vode kao osnovne životne namirnice. Ko će njih snabdevati vodom? Investitori? Država koja je dozvolila da im se voda ukine? Čisto sumnjam. Zato je i odgovor na tvoje pitanje – NE. Ne mislim da država ima ni snage da se odupre investitorima koji sahranjuju naše vode, a niti volje i želje da to uradi. Pa kada se to dešava sa planinskim rekama koje su u sastavu Nacionalnih parkova i delova zemlje koje imaju status posebnih odlika, koje su kao takve hladne, pune kiseonika i dobrim delom salmonidne vode pune pastrmke, šta očekivati od odnosa prema Vetrenici? Upravo ovaj i ovakav kakav sada vidimo.

Deluje prilično crno!

A zar nije? Veternica je tokom poslednjeg trovanja bila crne boje. Bukvalno. Ne znam kako reka koja ima crnu boju može drugačije da deluje – osim crno!

Kada na ovo što si poslednje rekao a tiče se „guranja reka u cevi“, dodamo i notu našeg nemara po pitanju onoga što nam je od voda ostalo, crna boja dobija još tamniju nijansu.

Misliš, nešto poput 50 nijansi crne? Ja bih zaista voleo da u svemu ovome vidim i neku drugu nijansu neke druge boje, pa da crna bar pređe u „50 nijansi sive“, ali mi iskustvo i ono što svakodnevno mogu da vidim i čujem po pitanju naših voda ne daje previše naznaka za tako nešto. Jednostavno, evo i sam pogledaj, potok i to mrtav umesto reke, pri čemu uzročnik zvanično nije pronađen i kažnjen, a što nije bilo teško utvrditi. Naprotiv – bilo je izuzetno lako. Šta tu kao zaključak može da se donese – sem apsolutno odsustvo izvrše i sudske vlasti. Onda ni zakonodavna nema nikakvog efekta. Džaba zakoni ako ih ne pošujemo i ne sprovodimo.

Može li se to sprečiti?

Razni su pokušaji da se to desi. Ukazivanje na problem je došao do skupštine i ministarstva. Mada tamo oni dobro znaju za sve to. Pisane su peticije, postoje lokalna udruženja građana, u čijim se dvorištima to dešava, koja ljutku bitku vode sa investitorima i državom. Šalju se masovna pisma u elektronskom formatu na adresu ministra. Ali uzalud. Jedno se govori pred kamerama a drugo se radi na Staroj planini i Kopaoniku.

Šta bi u tom smislu bio neki tvoj apel kao centralna poruka ovog razgovora?  Možemo li da bar pokušamo da izađemo iz ovog začaranog kruga i crnila – i da pokušamo da damo neki savet da se to ublaži.

Pa šta bi mogli biti moja poruka i apel u tom smislu a koji su drugačiji od onoga što inače svakodnevno radim, kao što znaš. Što kao poruku konstantno, godinama unazad, šaljem putem Ribolovačkog portala i celokupnog networka koji ga prati u vidu foruma i socijalnih mreža. Jednostavno, svi relevantni činioci moraju savesno da rade sve što je u njihovoj moći da stvar krene na bolje. I tu ću, evo, prvo krenuti od kolega ribolovaca. Tu ne mislim na krivolovce, jer njih niti smatram kolegama niti sam ja nadležan za njih. Zna se ko je tu nadležan. Ja se obraćam kolegama koji ipak u velikoj meri poštuju zakon, ali ne sasvim. Mora i to da se desi, ako hoćemo da nam bude bolje. Nedvosmisleno mora da se poznaje „Zakon o zaštiti i održivom korišćenju ribljeg fonda“ – kao centralno zakonskog rešenja kojim je uokvirena oblast ribarstva, pa tako i rekreativni ribolov. Takođe, poznavanje ostalih podzakonskih akata koji prate i dopunjuju pojednine Članove ovog centralnog zakona je neophodno. Naš riblji fond je u takvom stanju d bi možda trebalo i uvesti polaganje stručnog ispita za dobijanje dozvole, poput onog koji s epolaže za ribočuvara, profesionalnog alasa,… Jedino tako možemo znati koja prava i obaveze kao ribolovci imamo, ali isto tako i koje su nam sankcije zaprećene ukoliko to ne poštujemo. Kupovina ribolovačke dozvole ne znači da smo sve naše obaveze time završili. Ne. Kupovinom dozvole smo tek stekli pravo na bavljenje ribolovom, a naše obaveze tek tada počinju kada pored vode odemo. Moramo znati, šta, kada i u kojoj meri možemo pecati. Ispod i iznad čega se ne sme. Ribolov se ni po čemu ne razlikuje od vožnje automobila, posedovanja oružja ili bilo čega drugog što podrazumeva posedovanje dozvole za obavljanje neke delatnosti ili radnje. To što imamo dozvolu za posedovanje oružja, ne znači da ga možemo i nositi gde god stignemo, ukoliko posedujemo i onu za nošenje – to ne znači da možemo ići ulicom i pucati na koga stignemo, jel tako? Ista stvar je i kod upravljanja automobilom. Posedovanje vozačke dozvole ne daje za pravo da mrtvi pijani (ili trezni), idemo ulicom, prolazimo na crveno i gazimo ljude kako gde stignemo. Ista stvar je i kod ribolova. Kupiš dozvolu da bi uopšte mogao na pecanje, a onda nastaviš da poštuješ zakon.

Kada su u pitanju korisnici voda, a tako se nazivaju firme koje su konkursom od Srbijavoda, a pod patronatom nadležnog ministarstva, dobile na privremeno upravljanje određene vode koje su u sastavu nekakvih ribolovnih područja, oni imaju samo jedan zadatak. Da se domaćinski ponašaju i održavaju red na vodama koje su im poverene na čuvanje i upravljanje. Ja znam, da su vremena teška za sve pa i zanjih, ali ako si se ugovorom obavezao da ćeš se brinuti o vodama i poštovati zakon – to i radi. Izgovori tipa, nema para za gorivo, nema dovoljno ljudstva, nema pokretnih sredstava… jednostavno otvara naredno pitanje. Zašto si u konkursnoj dokumentaciji naveo da sve to imaš i obavezao se da ćeš se adekvatno brinuti o tvom ribolovnom području? E tu sad dolazi odgovornost države i postavlja se pitanja načina na koji se konkursi organizuju, odvijaju i kako se korisnicima dele vode. Dalje se postavlja pitanje, da li su neke firme otvorene neposredno pre konkursa, bez osnovnih sredstava za rad, samo kako bi konkurisale jer su vlasnici istih unapred znali da će proći na konkursu, pa se sada ispostavlja da loše rade jer nemaju ni znanja ni iskustva a ni sredstva za tako nešto. Isto važi i za opne sa sredstvima i iskustvom ali koji ne rade svoj posaop kako treba. Dakle, država je ta koja mora da kontroliše korisnike i konstantno vrši pritisak za ispunjavanje ugovorenih obaveza (pod pretnjom oduzimanja statusa korisnika od strane ministra), kako bi ovi mogli dalje da kontrolišu ono što im se na poverenim vodama zaista dešava.

Međutim, vrlo često stvari ne stoje tako, čak naprotiv.

Ja sam lično prošle godine kontaktirao načelnicu u nadležnom Ministarstvu zaduženu za oblast ribarstva i tražio da po prijavi pošalje ekipu na teren, a u pitanju je bio jedan od dva ili tri velika zimovnika na našem ribolovnom području – u Jelašnici, gde se danima u ogromnim količinama grabuljala riba, što je iz aviona bilo vidljivo. Znaš šta se desilo? Poslala je ekipu sačinjenu od inspektorke iz Surdulice u pratnji jednog čoveka, koji kad su došli u Jelašnici nisu smeli da siđu dole među 100 ribolovaca i izvrše kontrolu. Dvadeset minuta su stajali na mostu, dali vreme onima dole da puste prekomeran ulov, prilagode sisteme ili odu sa lica mesta pre nego što su sišli i počeli kontrolu.

Znaš li koji sam odgovor iz ministarstva dobio?

Da je izvršena kontrola inspekcije po prijavi i da je zatečeno redovno stanje – bez nepravilnosti.

A tone ribe je tih dana izmasakrirano samo na tom lokalitetu. Ovi koji su dole bili prisutni su kasnije ismevali tzv. „akciju“. Smejali su im se.

O čemu dalje da govorim, a da ne završi crno!

Dakle, glavni apel je da se svi relevantni činioci uključe, svako onoliko koliko je u njihovoj moći, da ne prebacuju odgovornost i krivicu na drugog, naravno i mediji da to prate i na to ukazuju i na taj način dodatno vrše pritisak na one koji ne rade savesno svoj posao. Ako to mi sami ne uradimo, nateraće nas stranci, jer tamo gde smo bar deklarativno krenuli, i te kako mnogo pridaju pažnju zaštiti životne sredine, pa nas jako težak rad čeka na putu otvaranja nekih poglavlja koji se tiču životne sredine.

Sto pre to shvatimo i prihvatimo – bolje po nas.

Ovo što se sada dešava samo pokazuje stepen naše nesvesti.