Kada ste lekar, a posebno psihijatar, profesija vam nalaže da razmišljate glavom a ne srcem, da se uvučete u psihološki okvir onoga koji pati i hladne glave i mirne savesti odaberete najadekvatniji lek ili neku drugu terapijsku proceduru, a u skladu sa ličnošcu patioca i objektivnim okolnostima koje su generisale mentalni problem.
Psihijatra malo sta može da zgrane. Čovekov um izmenjen bolešću, može svašta da umisli, ali su mnogo teže posledice, posebno za okruženje, naročito porodicu, kada iole zdrava osoba u pojedinim situacijama ili izvesnim okolnostima isija svoju preku narav, nezgodan karakter, demonstira silu nad nemoćnim i nejakim, starijim i bolesnim, jer to jača njegov u biti nesiguran i nadasve distorziran ego…,a sam nasilni čin može biti pokrenut i nekim egoističnim ili afektivnim motivima ili nemanjem mentalih kapaciteta da se potencijalni počinilac adaptira na frustrirajuće životne okolnosti.
Nasilje u porodici je relativno novo krivično delo u kome psihijatar kao sudski veštak ceni po nalogu suda, da li je u trenutku činjenja dela osumnjičeni bio sposoban da shvati značaj svog dela i upravlja svojim postupcima.
Sve češće sud zahteva izjašnjavanje lekara, da li je zbog nekog postupka oštećeni trpeo duševni bol i patnju i u kom stepenu, te da li je ovo ostavilo posledice po zdravlje oštećenog.
Novija izdanja udžbenika iz forenzičke psihijatrije sve više prikazuju nasilje nad starijim licima, koja su pri kraju životnog puta a koja trpe nasilje od najbližih!
Počinilac je najčešće sin ili kćerka, zet ili snaja koji nezadovoljni sadržajem sačinjenog testamenta, ugovora o doživotnom izdržavanju ili poklonu, različitim vidovima fizičkog, ali pre svega psihičkog, nasilja, vrše pritisak na roditelja da izmeni isti u njihovu korist ili ga poništi…
Nažalost, iskustva iz naše prakse u saglasju su sa prikazima iz udžbenika. Ona svakodnevna psihička maltretiranja starijih lica, kako u okviru porodice, tako i van nje, retko doživljavaju sudski epilog, ali su sve prisutnija i takodje sa teškim psihičkim i ponekad fizičkim posledicama po zdravlje onoga koji trpi.
Starenje kao fiziološki proces donosi i čitav niz fizičkih i mentalnih ograničenja kao i zdravstvene probleme. U čekaonicama zdravstvenih ustanova sve je veći starih ljudi, koji sami, bez pratioca, čekaju red…
Sećam se i dugogodišnje pacijentkinje koju je sin, vidno besan i razjaren, ostavio ispred ambulane, kazavši mi – kad je izlečiš, zovi me tada da je vodim kući. Ovakva mi nije potrebna.
U slučaju mentalnih bolesti, gde član porodice mora voditi brigu o uzimanju terapije od strane pacijenta, strpljenje i posvećenost vrlo brzo napuste zdravog člana porodice. Ovo vodi razbuktavanju mentalnog poremecaja obolelog i neretko sprovođenju nasilja nad obolelim od strane zdravog člana porodice, koji pogoršanje bolesti interpretira bezobrazlukom, teranjem inata od strane obolelog ili najčešće greškom lekara i neadekvatnim lecenjem… – [ ] ….
I tako, kada krenete kući, ostavivši posao iza bolničke kapije, misleći da ste upakovali današnji radni dan u neku tamo najudaljeniju fioku svog sećanja, desi se iznenada da na ulici, u prodavnici, parku, ugledate neku baku ili deku, izboranog lica koje je isklesao život, povijenih leđa pod teškim nevidljivim teretom, tužnog lica i slabašnog glasa, prepoznate davno zaboravljen lik i shvatite da se tamo neka davno zatvorena i potisnuta fioka vaših sećanja upravo otvorila uz veliki tresak i da sećanja naviru.
Čuvajte i poštujte starije ljude! Oni imaju pravo da budu izmenjeni. Mi nemamo pravo da budemo neljudi….Nasilje u porodici nije samo nanošenje telesnih povreda. Mnogo su teže one psihičke – zanemarivanje starih i nemoćnih, nebriga za njihovo zdravlje, vredjanje, omalovažavanje, psovanje, materijalno obespravljivanje…
Starost ume za neke ljude da bude bas tužna. Neka ostane bar dostojanstvena. Bilo bi lepo da se prisetimo starih manira i patrijarhalnih modela ponašanja gde se reč starog i iskusnog čoveka cenila. Uvažimo ili bar čujmo njihovo mišljenje, a ako se njihov karakter u starosti do te mere izmenio, da postoji naglasena potreba za dominacijom, nametanjem stavova, preteranim zahtevima ka porodici, što postoji posebno kod starijih ljudi koji su se bavili autorotativnim poslovima u svom radnom veku, uvek postoje načini da se to razreši na asertivan način, u čemu može pomoći stručno lice.
U svakom slučaju, tolerancija prema nasilju mora biti nulta,a obaveza svakog ko nasilje prepozna je i da ga prijavi. I posvetimo malo vise vremena starijim članovima porodice. Kada ih više ne bude, mnogo nedostaju…
Mr.sci.med.dr Tatjana Jovanović, subcpecijalista sudske psihijatrije
i dr Tedora Jovanović, doktorant medicine, sa Instituta za mentalno zdravlje
Ovaj medijski sadržaj deo je projekta „(Ne)osunčana jesen života“, sufinansiran od strane Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije. Stavovi izneti u podržanom medijskim projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram, TikTok i X (Twitter)!
Budite uvek u toku dešavanja!
Hvala doktorkama za ovako lep i pre svega poučan i opis koji odgovara stanju u mnogim slučajevima. Svako ko zanemaruje i ne poštuje one koji su ga rodili i podigli treba da zna da će i on ostariti i da će se i njegova deca ponašati isto, po uzoru na njega.
Uprkos sladunjavim tekstovima pad standarda utiče i na stare.
Smeštaj u Domu za odrasle, gde bi sigurno dobili bolju negu, sigurne obroke i zaštitu od porodičnog nasilja, košta minimalno 46.000 dinara mesečno.
Ova vlast je toliko smanjila penzije da samo retki stariji mogu platiti sami Dom, tako da su prepušteni sebi ili deci koju je ova vlast oterala iz zemlje, a sada pokušava da oporezuje i uplate iz inostranstva.
Tekst nije „sladunjav“ već surovo realan iz pera stručnih osoba, priznaćete. Što se smeštaja u državnim domovima za stare tiče, a takvih je najviše, verovatno niste upoznati da naši stari u Srbiji imaju pravo na smeštaj u domu iako nemaju penzije ili im penzija ne doseže cenu koštanja smeštaja, nege i ishrane. U oba slučaja, država plaća ili doplaćuje nedostajuću sumu. Ova vlast i sve prethodne vlasti su decenijama smanjivale osnovnicu za penzije i došli smo dokle smo došli.
Inače, ne bih voleo da budem štićenik bilo kog doma, osim ako postanem nepokretean ili dementan. Bio sam više puta u Leskovcu u državnom i privatnom domu. Tamo je čovek kao u zatvoru. Strašno. Nije humano. Najbolje je ostariti u svojoj kući, pored ili u blizini svoje dece, osim, kažem, ako čovek/žena nije nepokretan ili dementan.
Gospođo i gospođice, pogodili ste svojim tekstom u srž i hvala bogu da ima i nešto drugo sem korone na ovom portalu i na svim mogućim medijima
Hvala bogu kada se neko setio da piše o problemima starih ljudi jer svi ćemo tamo.
Hvala mom vaspitanju, ja svoje roditelje pazim. Oni žive na prvom, ja sa svojom porodicom na drugom spratu.
Botujete ili govorite neistine čisto za sebe? Činjenice za 2019-tu su sledeće, a u 2020-toj je gore:
OD odobrenih 25 miliona dinara za subvenciju smeštaja u privatnim staračkim domovima, u prošloj godini potrošeno je manje od tri miliona! Problem nedovoljnog broja mesta u državnim ustanovama na taj način nije rešen, pošto je od 900 ponuđenih kreveta u 41 domu za stare uz državnu dotaciju, popunjeno svega pedesetak, a u kasi Ministarstva za rad ostalo je oko 22 miliona dinara.
Zbog loše organizacije, mnogi privatnici, iako su potpisali ugovore sa nadležnim ministarstvom, nisu učestvovali u projektu. Privatnim ustanovama novac nije uplaćivan, a nedavno su dobili usmeno obećanje da će ovih dana nadležni izmiriti zaostale obaveze. U međuvremenu, raspisan je novi javni poziv koji traje do sutra, pet dana kasnije je otvaranje ponuda, a dan kasnije je potpisivanje ugovora sa domovima.
Izvor:
https://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:786540-Domovi-za-stare-cekaju-isplatu